[…] Turci na koje je Marko jurišao morali su se osećati kao da se planinski hrast sručuje na njih. Rekao sam vam da je u to vreme Crna Gora pripadala islamu: srpske čete bile su još malobrojne da bi obrezanima otvoreno osporile posedovanje Čerangore, te Crne planine po kojoj zemlja nosi ime. Marko Kraljević je održavao tajne veze u zemlji nevernika s lažno preobraćenim hrišćanima, nezadovoljnim dostojanstvenicima, pašama kojima preti nemilost i smrt. Sve mu je češća potreba bila da se vidi oči u oči sa svojim urotnicima. Ali zbog krupnog mu stasa ne beše moguće da se uvuče među neprijatelje u prosjaka preobučen, ili u kakvog slepog svirača, ili u ženu, iako bi mu ovo poslednje po lepoti bilo moguće, ali već po senci njegovoj predugoj brzo bi ga poznali. Niti je mogao pomišljati na to da neki čamac pritera uz pustu obalu; mnoge straže po stenama razmeštene, svojim brojem i neumorom stajale su prema Marku, samom i dalekom. Ali tamo gde se barka vidi, dobar plivač ume se sakriti, i samo su ribe poznavale njegove puteve kroz vodu. Marko je talase opčinjavao; plivao je kao i Ulis, njegov antički sused sa Itake. A i žene je umeo da opčini: samo njemu znane morske staze često su ga dovodile u Kotor, podno jedne kuće od natrulog drveta, koja je dahtala pod naletima talasa. Udovica Skender-paše tu je provodila noći sanjajući o Marku i jutra čekajući na njega. Uljem je mazala njegovo telo sleđeno od valovitih poljubaca mora; grejala ga u svojoj postelji skrivajući ga od sluškinja; olakšavala mu ponoćne susrete sa doušnicima i jatacima. U praskozorje je silazila u donje još prazne odaje da mu pripremi omiljena jela. A on se predavao njenim teškim grudima, jakim bedrima, njenim obrvama što su se na samoj sredini čela sastajale, pohlepnoj i sumnjičavoj ljubavi zrele žene; gutao je bes gledajući je kako otpljune kada on klekne da se prekrsti. Jedne noći, uoči dana kada se Marko spremao da se plivajući domogne Raguze, udovica siđe da mu, kao i obično, pripremi obed. Suze joj ne dadoše da ga prigotovi s uobičajenom pažnjom; na nesreću, odnese mu jako prepečeno jare. A Marko tek što se vina nalio; strpljenje mu beše negde na dnu krčaga ostalo. Rukama umašćenim od smoka zgrabi je za kosu i grmnu:

„Kučko đavolja, meni li si dala meso od koze stogodišnje?”

„Jare je bilo lepo”, odgovori udovica, „i najmlađe u stadu.”

„Bilo je žilavo kao i tvoje veštičje meso, i imalo je istu prokletu miru”, reče mladi pijani hrišćanin. „Da bog dadne da se i ti kao ono u paklu kuvaš!”

I udarcem noge izbaci činiju s jelom kroz širom otvoren prozor koji je gledao na more.

Udovica ćutke opra pod umrljan mašću, i svoje lice natečeno od suza. Niti se pokaza manje umilnom, ni manje vatrenom no uoči toga. U osvit dana, kada je vetar severac počeo da diže bunu među talasima u zalivu, ona blago posavetova Marka da odgodi polazak. On pristade, u vrelim časovima dana prileže opet da otpočine. Kad se probudi, dok se lenjo protezao ispred pendžera, skriven teškim zastorima od pogleda prolaznika, spazi kako svetlucaju jatagani: buljuk turskih vojnika pravio je obruč oko kuće, zatvarajući sve izlaze. Marko jurnu na trem koji se dizao visoko nad morem: pomamni talasi lomili su se o stene sa jekom groma nebeskog. Marko strže košulju i sunu glavom napred u tu buru u koju se ne bi usudila nikakva barka. Planine se obrušiše na njega; on se probijaše ispod planina. Vojnici prekopaše kuću vođeni udovicom, ali ne nađoše ni najmanji trag mladog nestalog orijaša; najzad, strgnuta košulja i polomljena ograda na tremu pokazaše im pravi put; pokuljaše ka obali urlajući od jeda i straha. Uzmicali su i protiv svoje volje svaki put kada bi se sve bešnji talas razbio pod njihovim nogama; a naleti vetra činili su im se kao smeh Markov; i bezočna pena kao ispljuvak mu po njihovom licu. Dva sata je Marko izmahivao rukama, ne odmakavši ni za prsa. Dušmani su ga njegovi i u glavu gađali, ali vetar je skretao njihove strelice; nestajao je i ponovo se pojavljivao pod istim zelenim plastom. Najzad udovica sveza čvrsto svoju maramu za duge mekane tkanice jednog Albanca. Jedan spretni ribar uspe da uhvati Marka u tu omču od svile, i napola zadavljeni plivač morade da popusti, pa ga izvukoše na žalo. Dok je lovio po planinama u svome kraju, Marko je često viđao životinje kako se pretvaraju da su mrtve da ih ne bi dotukli. Nagon ga ponese da se i on posluži tim lukavstvom: mladi delija čivitna lica koga Turci izvukoše na obalu bio je hladan i ukočen kao da je već tri dana mrtav. Osoljena penom, kosa mu se lepila za upale slepoočnice. Ukočene oči ne uzvraćahu više beskraj neba i sutona. Usne osoljene morem skamenile su se na zgrčenom licu; opuštene su ruke visile, a snažna njegova prsa sakriše otkucaje srca. Seoski se dostojanstvenici nagnuše nad Marka, golicajući mu lice dugim bradama, zatim, izdigavši glave, svi u jedan glas povikaše:

„Aha! Mrtav je kao strunuta krtica, kao crknuta psina. Bacimo ga nazad u more koje ispira nečist, da nam se zemlja ne zagadi od njegovog tela.”

Ali zlodušna udovica stade da plače, potom da se smeje:

„Više od jedne bure potrebno je da bi se Marko utopio”, reče ona, „i više od jednog čvora da bi se zadavio. Takav kakvog ga gledate nije mrtav. Ako ga vratite u more, opčiniće talase kao što je opčinio i mene, sirotu, i oni će ga odneti u njegovu zemlju. No vi donesite mlat i klince; razapnite psa ko što mu je i Bog njegov bio razapet, koji mu ovde neće doći u pomoć, pa ćete videti neće li mu se kolena od bola skupiti, i neće li mu iz prokletih usta jauk poteći.”

Mučitelji uzeše sa tezge jednog kalafata mlat i klince i probodoše ruke mladog Srbina, i probodoše mu stopala s kraja na kraj. Ali telo mučenika se ne mače: nikakav drhtaj ne zaigra na tom licu koje se činilo neosetljivim, pa ni sama krv ne pođe curkom iz rasečenog mesa, no samo u kapima, retkim i sporim, jer Marko je i svojim žilama vladao kao što je vladao i svojim srcem. Na to najstariji dostojanstvenik odbaci daleko svoj bat i kukavno uzviknu:

„Neka nam Alah oprosti što smo hteli mrtvog razapeti! Vežite težak kamen o vrat lešini, neka ponor proguta našu grešku, i da nam ga more ne vrati.”

„Više je od hiljadu klinaca i više od hiljadu udaraca potrebno da bi se razapeo Marko Kraljević”, reče zlodušna udovica. „Uzmite užareno ugljevlje i stavite mu na prsa, pa ćete videti neće li se od bola zgrčiti, kono veliki crv golać.”

Mučitelji uzeše žeravicu iz peći nekog smolara i ocrtaše veliki krug na prsima plivača sleđenog od mora. Ugljevlje se razgori, zatim zagasnu i postade crno kao kao crvene ruže kada uvenu. Vatra ureza na Markovim grudima veliki ugljenisani prsten, sličan krugu koji vileljaci ostavljaju igrajući na travi, ali delija ne zastenja, ni trepavicom jednom ne mače.

„Alah, rekoše dželati, grešili smo jer samo Bog ima pravo da muči mrtve. Njegovi sinovci i braća od ujaka doći će da nas pitaju za razlog tog ogrešenja: grunimo ga stoga u vreću dopola napunjenu teškim kamenjem, da ni samo more ne zna ko je pokojnik kojeg mu dajemo za hranu.”

„Nesrećnici”, reče udovica, „rukama će on pocepati svaku vreću i izbaciti sve kamenje. No vi dovedite devojke iz sela i recite im da zaigraju kolo na pesku, pa ćemo videti neće li ga ljubav i dalje mučiti.”

Pozvaše devojke; one na brzinu navukoše praznične haljine. Donesoše bubnje i svirale. Za ruke se ukrug uhvatiše, oko mrtvog kola da igraju. Najlepša među njima, sa jaglukom crvenim u ruci, oko Marka kolo je povela. Tamnokosa i belogrla, sve je druge rastom nadvisila, kao srna štono poskakuje, kao soko štono natkružuje.

Marko, nepomičan, pusti da mu ovlaš bose noge dodiruje, ali mu srce sve brže i silnije udaraše, toliko jako da se poboja da će ga oni čuti. I uprkos volji, gotovo bolni smešak sreće ocrta mu se na usnama, koje se pomakoše kao za poljubac. Zahvaljujući laganom osvajanju sumraka, mučitelji i udovica još ne behu primetili taj znak života, ali pogled bistrih Ajšinih očiju neprestano beše upravljen na mladićevo lice, jer joj se lepotom beše dopao. Nenadano, ona ispusti crveni jagluk da njime prekrije taj osmeh i reče ponosito:

„Ne priliči se meni igrati pred nepokrivenim mrtvim hrišćaninom, stoga sam mu usta prepokrila, strah me od njih i kad okom mašim.”

No ona nastavi da igra da bi se pažnja mučitelja razbila i da bi se dočekao čas molitve, kada će svi morati da se povuku sa obale. Najzad glas s vrha minareta obznani da je vreme za klanjanje Bogu. Muški krenuše prema maloj, prosto građenoj i goloj džamiji. Umorne devojke, vukući nanule, jedna za drugom uputiše se prema selu. Ode i Ajša, često se osvrćući. Ostade sama, podozriva udovica da motri na vajanog mrtvaca. Odjednom se Marko osovi. Desnom rukom izvuče klinac iz leve šake, pograbi udovicu za rusu kosu i zabi joj ga u grlo. Zatim, izvadivši levom rukom čavao iz desne, prikova joj njima glavu. Onda strže dva kamena šiljka, koja su mu probadala stopala, i njima joj iskopa oči. Kada se mučitelji vratiše, umesto obnaženog tela, delije na obali zatekoše zgrčeno telo neke ostarele žene. Bura se beše smirila. Barke uzalud lovljahu plivača, nestalog u utrobi talasa. Treba li uopšte reći da se Marko vratio i oteo lepoticu, koja mu je izmamila osmeh? […]

Preveo sa francuskog: Đorđe Dimitrijević

IZVOR: SERBIA : srpski narod, srpska zemlja, srpska duhovnost u delima stranih autora : pesme i poeme, pripovetke, romani, drame, putopisi, besede, dnevnici, memoari, eseji, pisma, zapisi [odabrali i priredili: R. Damjanović, N. Tomić i S. Ćosić], „Itaka”, Beograd, 2000, str. 34‒36.