Пасванџија је негдје у мраку огласио поноћ. Посљедњу моју поноћ, посљедњи дан: својим крајем дочекаћу му почетак. Знам то, а зачудо, изгледа далеко све што треба да се деси, и сасвим нестварно. Дубоко у себи вјерујем да се неће ни десити. Знам да хоће, али се нешто у мени смјешка,

Нема никога другога у српској књижевности који би био тако потпун представник најдубљега осећајнога и мисленога у нашем народу као Његош; он је с највећом снагом изразио унутрашње стихијске силе српскога народа. Његош је гениални духовни представник динарскога народнога типа, и то га диже у највеће висине нашег народнога духа.

Када је после смрти свога ујака, деспота Стевана, примио управу у своје руке, Ђурађ је био човек од преко педесет  година, и за собом je имао бурну прошлост. Необично јаког телесног састава, oн је био већ претурио преко главе многе невоље и несреће и доживео многа изненађења и разочарања. У

Имао је Зека Лакићев сабљу из Србије. О тој сабљи причала су се разна чуда. Многи су је видели, многи је нису видели, јер се та сабља не носи сваки дан и у сваки бој. Срби су више веровали, а Турци више страховали, да би то могла бити сабља Карађорђева.

[…] Прво изнад Шибеника, кад смо се између Книна и тог града зауставили у некој сумњивој крчми, други пут у Дубровнику, у обичној бакалској или житарској радњи, а затим на Пилама, у бедној изби у коју људи долазе да, док састављају караване, пију шљивовицу, ракију која је народно пиће, чуо

У Тачкама Трима имена су ина…   Не стоје, не часе ни галије царске ни чамци, ни барке, већ грабе и јуре – у грозници лудој туристичке фарсе – у шкољке ужитка и чар-авантуре.   Океан небеса, из Корена зрачан, на рубу је трена да распукне брескву, а Стрелац невидљив