Један од најчудеснијих умова српске књижевности, „принц песника”, како су га називали, окончао је живот пре педесет година. Био је боем и дисидент. Бранко Миљковић је рођен 29. јануара 1934. године у Нишу, где је стекао основно и гимназијско образовање. Током средњошколских дана настале су његове прве песме. Године 1953.

Иво Андрић – сећајући се нове литерарне атмосфере из времена око 1918. године – причао ми је како се са групом младих људи од пера и уметности, који су тек почињали, често налазио у башти сарајевског хотела „Европа“, из једног јединог разлога: да би посматрали наочиту и достојанствену фигуру песника

Ниједан писац није толико личио на своје књижевно дело колико Алекса Шантић. Овај песник је био највеће дете у нашој књижевности. По карактеру више северни Словен, добродушни и доброћудни, него јужни Словен из Средоземља, компликовани и критични. Зато, и поред све његове урођене бистрине духа, и његових дубоких личних искустава,

У недељу, 4. 11. 2018, на Православном богословском факултету, уз благослов декана ПБФ-а, епископа проф. др Игњатија Мидића, одржана је трибина Српски културни идентитет – нације и религије. На почетку трибине присутнима се обратио оснивач и управник Фондације Српски легат Горан Личанин. Он је објаснио како је настала ова фондација,

Да се њена милост и ктиторство никада не забораве, сви ми морамо добро да упамтимо име Персиде Миленковић, Шапчанке која је Београду дала све што је имала. У Кнежевини Србији те давне 1857. године у шабачкој чиновничкој породици оца Никодија и мајке Јелке родила се Персида. Неколико година по њеном