АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивостиЉуди

Маргерит Јурсенар: ОСМЕХ КРАЉЕВИЋА МАРКА (1936)

[…] Турци на које је Марко јуришао морали су се осећати као да се планински храст сручује на њих. Рекао сам вам да је у то време Црна Гора припадала исламу: српске чете биле су још малобројне да би обрезанима отворено оспориле поседовање Черангоре, те Црне планине по којој земља носи име. Марко Краљевић је одржавао тајне везе у земљи неверника с лажно преобраћеним хришћанима, незадовољним достојанственицима, пашама којима прети немилост и смрт. Све му је чешћа потреба била да се види очи у очи са својим уротницима. Али због крупног му стаса не беше могуће да се увуче међу непријатеље у просјака преобучен, или у каквог слепог свирача, или у жену, иако би му ово последње по лепоти било могуће, али већ по сенци његовој предугој брзо би га познали. Нити је могао помишљати на то да неки чамац притера уз пусту обалу; многе страже по стенама размештене, својим бројем и неумором стајале су према Марку, самом и далеком. Али тамо где се барка види, добар пливач уме се сакрити, и само су рибе познавале његове путеве кроз воду. Марко је таласе опчињавао; пливао је као и Улис, његов антички сусед са Итаке. А и жене је умео да опчини: само њему знане морске стазе често су га доводиле у Котор, подно једне куће од натрулог дрвета, која је дахтала под налетима таласа. Удовица Скендер-паше ту је проводила ноћи сањајући о Марку и јутра чекајући на њега. Уљем је мазала његово тело слеђено од валовитих пољубаца мора; грејала га у својој постељи скривајући га од слушкиња; олакшавала му поноћне сусрете са доушницима и јатацима. У праскозорје је силазила у доње још празне одаје да му припреми омиљена јела. А он се предавао њеним тешким грудима, јаким бедрима, њеним обрвама што су се на самој средини чела састајале, похлепној и сумњичавој љубави зреле жене; гутао је бес гледајући је како отпљуне када он клекне да се прекрсти. Једне ноћи, уочи дана када се Марко спремао да се пливајући домогне Рагузе, удовица сиђе да му, као и обично, припреми обед. Сузе јој не дадоше да га приготови с уобичајеном пажњом; на несрећу, однесе му јако препечено јаре. А Марко тек што се вина налио; стрпљење му беше негде на дну крчага остало. Рукама умашћеним од смока зграби је за косу и грмну:

„Кучко ђавоља, мени ли си дала месо од козе стогодишње?”

„Јаре је било лепо”, одговори удовица, „и најмлађе у стаду.”

„Било је жилаво као и твоје вештичје месо, и имало је исту проклету миру”, рече млади пијани хришћанин. „Да бог дадне да се и ти као оно у паклу куваш!”

И ударцем ноге избаци чинију с јелом кроз широм отворен прозор који је гледао на море.

Удовица ћутке опра под умрљан машћу, и своје лице натечено од суза. Нити се показа мање умилном, ни мање ватреном но уочи тога. У освит дана, када је ветар северац почео да диже буну међу таласима у заливу, она благо посаветова Марка да одгоди полазак. Он пристаде, у врелим часовима дана прилеже опет да отпочине. Кад се пробуди, док се лењо протезао испред пенџера, скривен тешким засторима од погледа пролазника, спази како светлуцају јатагани: буљук турских војника правио је обруч око куће, затварајући све излазе. Марко јурну на трем који се дизао високо над морем: помамни таласи ломили су се о стене са јеком грома небеског. Марко стрже кошуљу и суну главом напред у ту буру у коју се не би усудила никаква барка. Планине се обрушише на њега; он се пробијаше испод планина. Војници прекопаше кућу вођени удовицом, али не нађоше ни најмањи траг младог несталог оријаша; најзад, стргнута кошуља и поломљена ограда на трему показаше им прави пут; покуљаше ка обали урлајући од једа и страха. Узмицали су и против своје воље сваки пут када би се све бешњи талас разбио под њиховим ногама; а налети ветра чинили су им се као смех Марков; и безочна пена као испљувак му по њиховом лицу. Два сата је Марко измахивао рукама, не одмакавши ни за прса. Душмани су га његови и у главу гађали, али ветар је скретао њихове стрелице; нестајао је и поново се појављивао под истим зеленим пластом. Најзад удовица свеза чврсто своју мараму за дуге мекане тканице једног Албанца. Један спретни рибар успе да ухвати Марка у ту омчу од свиле, и напола задављени пливач мораде да попусти, па га извукоше на жало. Док је ловио по планинама у своме крају, Марко је често виђао животиње како се претварају да су мртве да их не би дотукли. Нагон га понесе да се и он послужи тим лукавством: млади делија чивитна лица кога Турци извукоше на обалу био је хладан и укочен као да је већ три дана мртав. Осољена пеном, коса му се лепила за упале слепоочнице. Укочене очи не узвраћаху више бескрај неба и сутона. Усне осољене морем скамениле су се на згрченом лицу; опуштене су руке висиле, а снажна његова прса сакрише откуцаје срца. Сеоски се достојанственици нагнуше над Марка, голицајући му лице дугим брадама, затим, издигавши главе, сви у један глас повикаше:

„Аха! Мртав је као струнута кртица, као цркнута псина. Бацимо га назад у море које испира нечист, да нам се земља не загади од његовог тела.”

Али злодушна удовица стаде да плаче, потом да се смеје:

„Више од једне буре потребно је да би се Марко утопио”, рече она, „и више од једног чвора да би се задавио. Такав каквог га гледате није мртав. Ако га вратите у море, опчиниће таласе као што је опчинио и мене, сироту, и они ће га однети у његову земљу. Но ви донесите млат и клинце; разапните пса ко што му је и Бог његов био разапет, који му овде неће доћи у помоћ, па ћете видети неће ли му се колена од бола скупити, и неће ли му из проклетих уста јаук потећи.”

Мучитељи узеше са тезге једног калафата млат и клинце и прободоше руке младог Србина, и прободоше му стопала с краја на крај. Али тело мученика се не маче: никакав дрхтај не заигра на том лицу које се чинило неосетљивим, па ни сама крв не пође цурком из расеченог меса, но само у капима, ретким и спорим, јер Марко је и својим жилама владао као што је владао и својим срцем. На то најстарији достојанственик одбаци далеко свој бат и кукавно узвикну:

„Нека нам Алах опрости што смо хтели мртвог разапети! Вежите тежак камен о врат лешини, нека понор прогута нашу грешку, и да нам га море не врати.”

„Више је од хиљаду клинаца и више од хиљаду удараца потребно да би се разапео Марко Краљевић”, рече злодушна удовица. „Узмите ужарено угљевље и ставите му на прса, па ћете видети неће ли се од бола згрчити, коно велики црв голаћ.”

Мучитељи узеше жеравицу из пећи неког смолара и оцрташе велики круг на прсима пливача слеђеног од мора. Угљевље се разгори, затим загасну и постаде црно као као црвене руже када увену. Ватра уреза на Марковим грудима велики угљенисани прстен, сличан кругу који вилељаци остављају играјући на трави, али делија не застења, ни трепавицом једном не маче.

„Алах, рекоше џелати, грешили смо јер само Бог има право да мучи мртве. Његови синовци и браћа од ујака доћи ће да нас питају за разлог тог огрешења: грунимо га стога у врећу допола напуњену тешким камењем, да ни само море не зна ко је покојник којег му дајемо за храну.”

„Несрећници”, рече удовица, „рукама ће он поцепати сваку врећу и избацити све камење. Но ви доведите девојке из села и реците им да заиграју коло на песку, па ћемо видети неће ли га љубав и даље мучити.”

Позваше девојке; оне на брзину навукоше празничне хаљине. Донесоше бубње и свирале. За руке се укруг ухватише, око мртвог кола да играју. Најлепша међу њима, са јаглуком црвеним у руци, око Марка коло је повела. Тамнокоса и белогрла, све је друге растом надвисила, као срна штоно поскакује, као соко штоно наткружује.

Марко, непомичан, пусти да му овлаш босе ноге додирује, али му срце све брже и силније удараше, толико јако да се побоја да ће га они чути. И упркос вољи, готово болни смешак среће оцрта му се на уснама, које се помакоше као за пољубац. Захваљујући лаганом освајању сумрака, мучитељи и удовица још не беху приметили тај знак живота, али поглед бистрих Ајшиних очију непрестано беше управљен на младићево лице, јер јој се лепотом беше допао. Ненадано, она испусти црвени јаглук да њиме прекрије тај осмех и рече поносито:

„Не приличи се мени играти пред непокривеним мртвим хришћанином, стога сам му уста препокрила, страх ме од њих и кад оком машим.”

Но она настави да игра да би се пажња мучитеља разбила и да би се дочекао час молитве, када ће сви морати да се повуку са обале. Најзад глас с врха минарета обзнани да је време за клањање Богу. Мушки кренуше према малој, просто грађеној и голој џамији. Уморне девојке, вукући нануле, једна за другом упутише се према селу. Оде и Ајша, често се осврћући. Остаде сама, подозрива удовица да мотри на вајаног мртваца. Одједном се Марко осови. Десном руком извуче клинац из леве шаке, пограби удовицу за русу косу и заби јој га у грло. Затим, извадивши левом руком чавао из десне, прикова јој њима главу. Онда стрже два камена шиљка, која су му пробадала стопала, и њима јој ископа очи. Када се мучитељи вратише, уместо обнаженог тела, делије на обали затекоше згрчено тело неке остареле жене. Бура се беше смирила. Барке узалуд ловљаху пливача, несталог у утроби таласа. Треба ли уопште рећи да се Марко вратио и отео лепотицу, која му је измамила осмех? […]

 

Превео са француског: Ђорђе Димитријевић

 

ИЗВОР: СЕРБИА : српски народ, српска земља, српска духовност у делима страних аутора : песме и поеме, приповетке, романи, драме, путописи, беседе, дневници, мемоари, есеји, писма, записи [одабрали и приредили: Р. Дамјановић, Н. Томић и С. Ћосић], „Итака”, Београд, 2000, стр. 34‒36.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

Nemanja_Stanković
Претходни чланак

Рођен је виолончелиста Немања Станковић

stevan_supljikac
Наредни чланак

Умро је војвода Стеван Шупљикац