Поводом нових књига и њихове живе прође Сећам се једне загрејане дискусије у редакцији књижевног листа: да ли Београд чита и слуша јавна предавања и читања, или не. Један опонент потеже доказ из листа Пере Тодоровића: Навратио Кочић у Београд и читао свога Јазавца, а нико није дошао да га

Срео Бору Станковића неки његов пријатељ, па га после поздрава упита: – Како си, Боро? – Ништа не ваља. – Како, побогу? – Остарео сам. – Море, изгледаш млађе него лане. – Е, врага! Ја најбоље знам да је са мном свршено. – Ајде, молим те, не говори којешта, по

О фигури Вука Караџића у српској култури се говори стално, учи се у школама да је он заслужан за наше данашње писмо, за начело „пиши као што говориш, читај као што је написаноˮ, да је први сакупио епске народне песме, као и друге облике народног стваралаштва. Све је то неоспорно

Априла 1941. покретна имовина краљевске породице Карађорђевић упакована је у 17 сандука и одвезена на Опленац. Према извештају управника краљевих добара Јована Д. Павловића, Немци су прво запленили свих 17 сандука, али су одмах 16 сандука вратили Белом двору, док је седамнаести, сандук број 23, накнадно предат Народној банци на

[…] По Београду, који је, уза све своје милионско становништво, ипак само једна мала кухиња, свашта се и којешта говорило о Андрићевом стању и току његове болести. И, тешко ми је то рећи а немогућно прећутати, том су се приликом, и поред свег поштовања које је уживао, па и симпатија