У Последњој шанси конобар који је преузео преподневну смену прилази столу где седи Брана Петровић и каже: – Добар дан. Изволите? Желите ли још нешто? – Шта, зар је већ дан? Извор: Анегдоте о српским писцима [прир. Катарина Стојановић], Граматик, Београд, 2009, стр. 103.

Гајино двориште   Чувена кафана на чудесној Звездари, на углу Александрове и Цветкове улице. Власник Гаја Јанковић осим кафане држао је стовариште пића. Поред две сале за ручавање, кафана је имала и билијар салу. Изузетно посећена, са условима којима се нису могле похвалити друге кафане. Једна сала је држала широм

Драгутин није био човек дела и иницијативе. На устанак против свога оца он се решио више под утицајем своје околине и по наговору своје тазбине и можда жене, него по својој вољи. Он је у целу ту ствар ушао, како изгледа, нерадо и против своје воље. У спољној политици Драгутин

Добила је име по власнику, Игњату Бајлонију, који је 1855, на позив зета Антона Немеца, дошао у Србију са женом и четворицом синова. Бајлони је као кожарски радник желео да срећу за себе и породицу потражи у Америци. О овој својој намери писмом је обавестио сестру и зета. Међутим, сестра

Међу малобројним делима из прве половине XVI в. својим високим уметничким  квалитетима посебно се истиче девет икона великог деизисног чина из манастира Крушедола, насталог између 1509. и 1512. г. Иконе су рад врло даровитог сликара, који је своје солидно сликарско образовање стекао вероватно у Влашкој, у области у којој су,

– Зашто је у порти и у цркви увек тишина? – питали су дечаци младог монаха Павла. – Да тиха буде молитва – одговори он. – Ако је тиха, хоће ли је Бог чути? – Бог чује сваку молитву, и ону коју не чује онај који се моли. – А

Била је позната и као кафана Рајић. Зграда је саграђена око 1865. Први закупац – Никола Свилокосић. Кафана се налазила на Великој пијаци, на локацији на којој су некада постојали хотел и кафана Македонија. Спомиње се као једна од кафана у којој је организована прослава поводом предаје кључева града кнезу

Између прошлогодишње своје изложбе и ове данашње у Павиљону Цвијете Зузорић, Петар Лубарда је провео у свом крају, сликајући планине, шуме и људе око себе. Ако је икада осамљивње могло помоћи уметнику да се боље саживи са уметношћу и да је из основа прожиме својом личношћу, то је помогло овоме

Још једно прољеће! С прољећа у нама ускрсавају сва наша минула прољећа. То су годови душе. Свако је од њих једно митарање: из њега клисне биће у новом перју и узлеће к сунцу са цијуком новим. Човjек вјерује да је његово дјетињство, заглушено читавим доцнијим животом, заувијек покопано. А оно

У стара времена, кад се Београд још звао Сингидунум, дође на ушће Саве у Дунав једна војна легија – хиљаде војника опремљених за рат и за крв. Пред њима вођа, одан и вредан у свему. Једне вечери, док је обилазио страже на тврђави, загледа се с високе куле у даљине