Историјски извори немају скоро никаквих података о Вукашиновој личности. По ономе што се зна о његовом раду, изгледа да је био човек од акције и да је добро и реално гледао на ствари. Веран сарадник Душану до смрти, Вукашин је остао веран и његовом сину и наследнику, док није дошао

Тамо доле, изгледа, певају. Тамо доле је и разорени мост, грозно, душмански пресечен по половини. Не треба му да се окрене (и не би се ни за шта на свету окренуо) па да види цео призор: при самом дну глатко одсечен стуб, као џиновско дебло, и разнесен у хиљаду комада

[…] Љубав и херојство, главни предмети све поезије, најпопуларнији су и међу Словенима. Но једна од особености њихове поезије јесте да се ова два предмета држе већма одвојено него што је то код других народа. […] Но топла и нежна срца словенских жена ипак налазе начина да задовоље ту природну

Неко у кафани прича како је славни руски писац Тургењев једном рекао да љубав и глад гоне човека на велике подвиге. – Е то се не односи на нашег Чича Илију – каже Стеван Сремац. – Зашто? – упита неко са стране. – Па зато што нашег драгог Чича Илију

Сунце су Срби, као уосталом и други народи, замишљали (представљали) сасвим конкретно, као ватрен предмет, у првом реду као ватрен котур, онако како је то замишљено још у религијама индоевропских народа. Оно што се о сунцу каже у српским загонеткама није увек само продукт (песничке) маште, него су често преостале

Неколико дана после неке трибине, на којој су, између осталих, говорили Матија Бећковић и Ратко Адамовић, Адамовић вели Матији: – Једино су тебе и мене новинари цитирали. – Мора да су ишли азбучним редом – одговара му Матија. Извор: Анегдоте о српским писцима [прир. Катарина Стојановић], Граматик, Београд, 2009, стр.

Пре коју годину у Српској академији наука и уметности постављена је изложба посвећена српским аутохтоним воћкама (Старо и нестало воће Србије). Изложба је имала снажан одјек у медијима, подсетила је многе од нас на плодове наших древних воћака, на њихова моћна и дуговечна стабла. У Академијиној галерији кичицом је, уз

Једном ми је један добар познавалац шпанске књижевности (и не само шпанске!) рекао да ни у једној књизи на свету не налази толико подстрека за рад и толико помоћи у мучном тражењу правог пута, свога пута у животу и књижевном раду, дакле у оном што је у ствари увек била

Догодило се једном да се Ђура Јакшић не „причести” све до мрака, а предвече пут га доведе до кафане Три шешира у Скадарлији, коју је иначе, као и неколико других „бирцуза”, називао „винским врелом”. Наручујући пиће, Ђура је изговорио стихове: Е, насуво кад си, Ђуро, Цео овај дан изгурô, А

[…] Кад се један народ тако уздигне на хоризонту, увек је добро упознати његову историју, а за тајну будућности питати му прошлост. Нажалост, с народима је слично као с појединцима: њима се бавимо тек кад успеју и увек је касно да се забринемо због оног што им се догодило. У