Тврђава Рам (Храм) налази се на десној обали Дунава, између Костолца и Великог Градишта, у истоименом селу, недалеко од Ледерате, познатог античког утврђења. Саграђена је са циљем да штити границу и пограничне области, крајем 15. века.

Сматра се да су тврђаву подигли Турци 1483. године како би ојачали границу између Смедерева и Голупца, јер је претила опасност из суседне краљевине Угарске. Ипак, неки истраживачи износе и претпоставку да је тврђава подигнута раније за одбрану од хладног оружја, а да су је Турци прилагодили употреби ватреног оружја, као што је то био случај у Голупцу и Смедереву.

Озбиљнији стратешки значај Рам је имао само до 1521. године, када се граница турске империје померила на север. За време турске владавине око тврђаве се развило цивилно насеље, о чему данас сведоче остаци једног амама и караван-сараја. Током 18. века у аустријско-турским ратовима тврђава је поново била стратешки значајно упориште, а затим је живот у њој лагано замирао, све до прве половине 19. века, када су је Турци дефинитивно напустили.

Рамска тврђава не доноси посебне новине у фортификационом смислу јер је задржала обележја ранијег градитељства, условљена применом хладног оружја, а потом и превазиђена открићем артиљерије. Ипак, данас су њене историјске и архитектонске споменичке вредности неспорне. Од изузетног значаја је степен очуваности тврђаве и свих њених делова који омогућавају да се у потпуности сагледа првобитни изглед, систем одбране и начин живљења оваквог фортификационог система.

Тврђава је била предмет интересовања многих путописаца из 16. и 17. века, који су пролазили овим крајевима. Називала се Храм, иако се тај топоним до 15. века користио за угарску тврђаву на северној обали Дунава, на месту данашње Беле Паланке, за коју се од 15. века користи назив Харам.

Кад не може Рим, добар је и Рам

По једној легенди Рам је основао још антички Рем, мотивисан жељом да се и по њему именује неки град, баш као што је славни Рим назван по његовом популарнијем брату Ромулу. Упорно је трагао за местом на ком би основао насеље које ће га прославити, водећи са собом лепу Летицију, све док није, путујући Дунавом, угледао цветни брежуљак и, задивљен његовом лепотом, одлучио да на том месту подигне град по имену Рам.

Други настанак Рама везују за досељавање Словена, који су овде подигли пагански храм, по којем је потоњи град добио име.

Трећа легенда о импресивном утврђењу говори о султану Бајазиту II, који је у предаху од ратовања са Мађарима наложио да му на узвишењу над Дунавом положе на траву ћилим – ихрам. Након успешног ратовања, наредио је да се на месту где је био прострт његов ихрам подигне тврђава, која је названа Харам – Рам. Прича се да је султан лично положио камење на рубове, због чега је тврђава добила карактеристичан петоугаони облик.

Велики страх од хајдука

Хришћани који су становали у тврђави уживали су одређене пореске олакшице, односно били су ослобођени харача, испенџе и других дажбина, због послова које су обављали за турску посаду. На пример, у 16. веку у Раму су два ковача правила оружје и друге гвоздене предмете, док су клесари израђивали камене кугле, за шта су примали редовну плату од Турака. Двадесетак хришћана је, због сталне опасности од српских и бугрских хајдука, било у обавези да даноноћно стражари на обали Дунава. Овакав опрез је био неопходан и због тога што су у тврђави биле похрањене многе владарске драгоцености. Помиње се да је у Раму крајем 15. века поправљена и топхана – тополивница. Дефтер смедеревског санџака сведочи о томе да се преостало становништво углавном бавило рибарењем на Дунаву, гајењем лозе и справљањем вина, као и производњом меда, масла и сира.

Цариник Вук Караџић

Значајнију улогу Рам је имао током српских устанака, када се познате личности и битни догађаји везују за њега. Из Рама је 1804. кренула делегација под вођством проте Матије Ненадовића за Русију, тражећи помоћ у борби против Турака. Рам се наводи и као место где је Карађорђе тајно прешао 1817. у Србију. У Раму је као седишту диштрикта била и царинарница, у којој је једно време радио Вук Караџић. На обали Дунава, испод Рамске тврђаве, и данас се налази зграда из које је Вук Караџић слао писма кнезу Милошу. За време владавине Милоша Обреновића преко скеле која је саобраћала од Рама према Базјашу одвијала се трговина прехрамбеним производима. Рам је имао и свој грб.

Извор: Вуковић и др. 2017: Валентина Вуковић, Срђан Ерцеган, Владимир Пихлер и Мишко Лазовић, Тврђаве на Дунаву, Нови Сад – Београд: „Прометеј” – Природно-математички факултет – Радио-телевизија Србије, стр. 129–144.