Pisac Koštane i Nečiste krvi rođen je u Vranju, marta meseca 1876. godine. I majku i oca, skromnog vranjanskog zanatliju, izgubio je vrlo rano, do šeste godine. Mališana uzme tada k sebi njegova baba po ocu Zlata, sa čijom se prilikom srećemo neprestano u delu g. Stankovića (Uvela ruža, Naš

Milosav Aleksić, kako je Mijino puno ime, rođen je 26. septembra 1923. u Gornjoj Crnući, na Rudniku, kao četvrto dete oca Vladimira i majke Sinđe. Dvoje dece koje su roditelji imali pre njega su umrli, a sestri Dušanki je tada bilo dve godine. Kršten je 28. oktobra u manastiru Vraćevšnica.

U Novom Sadu je u leto 1838. godine Joakim Vujić davao predstave sa diletantima Maksima Brežovskog. Joakim Vujić u Novi Sad stiže pripremajući za štampu svoje novo delo Sistema iliti Sosotojanije Muhamedanskago to jest Tureckago zakona. Očigledno mu je bila potrebna pomoć, a jedino kome je ikada znao da se

  Išao Pašić, već kao predsednik vlade, u predizbornu agitaciju, pa došao u Mačvu. U jednom liberalskom selu dočekao ga narod sa kantama i klepetušama: „Ua! Dole Pašić!” Međutim, nije se Pašić dao zbuniti. Sišao s fijakera, pogledao ih i rekao: „Hvala vam, braćo! Eto, baš za to sam se

Razgovarajući jednom o narodnoj prošlosti, Novica Cerović upita vladiku Rada: ‒ Šta misliš, Gospodaru, hoćemo li mi, Srbi, biti opet slobodni? ‒ Proći će do toga mnogo godina. Nećeš ni ti doživjeti tu slobodu, a bićeš, koliko te poznajem, duga vijeka. No, bojim se, Novo, da neće umjeti održati svoju

Posle Hadži-Prodanove bune, Miloš siđe u Beograd zajedno sa Ćaja-pašom, koji je vodio vezane učesnike u toj nesrećnoj pobuni. Mislio Miloš da im izmoli milost, ali ljuti Skopljak sve pomori strašnom smrću, a Miloša zadrža u Beogradu kao taoca. Utom sejmeni donesu glavu slavnoga junaka iz Prvog ustanka Stanoja Glavaša

„Babine su stari običaj koji se sastoji u obrednom obilasku i čuvanju deteta i porodilje od strane rođaka i komšija prvih dana po detetovom rođenju.”[1] Običaj babina uočio je krajem XVIII veka i glasoviti Italijan Alberto Fortis, autor jednog od najznamenitijih putopisa po balkanskim prostorima. Fortis piše: „Prigodom porođaja, osobito

Milutin Savić iz sela Garaša, poplašivši se od Karađorđeve „mazije”, pobegne u planinu. Posle nekog vremena Đorđe mu poruči da dođe, ništa mu neće. I pošalje mu teste baruta s porukom: ‒ Kojekude, ako se boji moga pištolja, neka me ubije, evo, mojim barutom. Veruje li mi, neka dođe u

Slikar Sava Šumanović uveren je da niti je čovek jedan eksperiment, niti je mehaničko delo kakva ilustracija osećanja i raspoloženja umetnikovog; još manje isečak iz velike konstrukcije svemira. Slika je pre svega doživljaj, koji se zbio izvan pravila po kojima živi naš sunčani sistem, prema tome on je za nj

Onome koji kudi ili omalovažava nešto do čega, i pored najveće želje, sâm ne može doći, kaže se podrugljivo: Kiselo grožđe! To bi otprilike trebalo da znači: „Kiselo ti je jer ga se ne možeš domaći” ili, u širem smislu: „Potcenjuješ to zato što ti je nedostupno”. Ovaj podrugljivi (ironični)