AktuelnostiZanimljivostiLjudi

NIKOLA I (1860‒1918)

Mlad, darovit, pesničke prirode, energičan i ambiciozan, pun volje za rad, sladak u govoru i ljubazan i predusretljiv u ophođenju, knez Nikola je, osobito posle uspeha u ratovima, u kojima su Crnogorci pokazali junaštvo, postao obožavana ličnost u širim slojevima naroda. On je bio vitez bez straha i mane. U doba kad su u Srbiji stvari pošle rđavo, mislili su mnogi da će Crna Gora, sa knezom Nikolom na čelu, postati Pijemont srpskog naroda i da će ona izvesti njegovo oslobođenje i ujedinjenje.

Ali, posle toga, zvezda kneza Nikole počela je da tavni. Prvo se javilo nezadovoljstvo u zemlji zbog despotske, okrutne i samovoljne vladavine. To nezadovoljstvo izazvalo je velike neprilike i sukobe i mnogi ljudi napustili su zbog toga Crnu Goru. Oni su onda prvi uzdrmali poverenje koje je uživao knez Nikola dotle u celom narodu.

Događaji su posle sve više pokazivali i utvrđivali da knez Nikola nije onakav kakvim je smatran u prvoj četvrti veka svoje vlade. Videlo se da su njegove plamene reči u govorima i u književnim delima samo pesnički izlivi bez podloga i da između njegovih reči i dela često nema nikakve veze.

Ukoliko je, međutim, knez Nikola gubio popularnost, utoliko je on više želeo da je održi. Silno ambiciozan, on je svoju žeđ za slavom utoljavao pohvalom laskavaca, koji su se tiskali oko njega, gonili ga sa realnog puta pravilne ocene ljudi i prilika i otuđivali ga od naroda.

U svojim akcijama knez Nikola je vremenom počinjao tražiti uži narodni, čak i lični interes, a ljubav ka novcu obuzimala ga je sve više. U spoljnoj politici on je, otkada ga je ruski car nazvao jedinim prijateljem Rusije, izgubio merilo realnosti suđenja i ocene svoje snage.

Pošto mu je u pitanju narodnog ujedinjenja Srbija bila takmac, on se sve više okretao protiv nje i protiv njene dinastije. Tako je nastala žalosna utakmica i preganjanje između dve slobodne srpske države i njihovih dinastija. Krivice je, naravno, bilo sa obe strane, i osobito je u kralju Milanu knez Nikola imao protivnika koji mu ni u čemu nije ostao dužan.

Ali ipak, glavni deo odgovornosti za tu žalosnu stranu srpske istorije pada na crnogorskog kneza. On je u narodnoj i državnoj politici upotrebljavao metode sitnih intriga i provala.

Zbog antagonizma prema Srbiji, knez Nikola je, posle zavođenja parlamentarizma i demokratskog režima u Srbiji, dao Crnoj Gori takođe ustav i parlament. Ali kako je u duši bio protivan narodnim slobodama, on  nije mogao iskreno dozvoliti da narod vlada i zbog toga je brzo došao u sukob sa ustavnim odredbama, skupštinom i narodom.

Ipak, knez Nikola ima velikih zasluga za srpski narod i, osobito, za Crnu Goru. Pod njim je Crna Gora učinila veliki napredak u svakom pogledu. Osobito je njegova zasluga što je održao dobre veze sa Rusijom i u doba kada su te veze u Srbiji bile pokidane.

Što je knez Nikola stalno gubio u pogledu i značenju, uzrok su ne samo njegova priroda i njegove osobine, nego što je ceo metod njegovog rada, i u unutrašnjoj i u narodnoj politici, već bio preživeo. On je bio žrtva svojih mana i slabosti, ali i žrtva jedne zastarele dinastičke i lične politike, koja nije dovoljno vodila računa o promenjenim prilikama.

Još jednom se sreća popularnosti nasmešila knezu Nikoli ‒ za vreme balkanskih ratova. Ali to je bilo kratko i prolazno. Jer onda je tek postala očigledna razlika između Srbije i Crne Gore, i u spremi i u snazi, i svakome je bilo jasno da ne može biti sumnje, pri svem tom što su Crnogorci i ovom prilikom opravdavali svoj glas o junaštvu, gde je težište snaga i budućnosti srpskog naroda.

Posle toga knez Nikola je sasvim izgubio merilo za realnu procenu prilika i u svetskom ratu je, pokraj svega velikog i bogatog iskustva iz prošlosti, lutao i činio je neobjašnjive skokove i pogreške neozbiljnog i naivnog čoveka. To ga je, naposletku, i skrhalo, i on je dočekao da je narod, među kojim je proveo ceo svoj vek, za koji je radio i imao zasluga, u trenutku oduševljenja, kada je izvođeno oslobođenje i ujedinjenje, o kojem je i on sâm toliko govorio i pisao, njegovo pitanje rešio tako što ga je zbacio sa prestola i proglasio ujedinjenje Crne Gore sa Srbijom.

 

Stanoje Stanojević

 

IZVOR: Stanojević 2013: Stanoje Stanojević, Svi srpski vladari : biografije srpskih (sa crnogorskim i bosanskim) i pregled hrvatskih vladara, Beograd: „Otvorena knjiga”, str. 130‒133.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

mv
Prethodni članak

Osnovan je Pozorišni muzej Vojvodine

Naredni članak

Umro je hemičar, profesor i akademik Milutin Stefanović