Млад, даровит, песничке природе, енергичан и амбициозан, пун воље за рад, сладак у говору и љубазан и предусретљив у опхођењу, кнез Никола је, особито после успеха у ратовима, у којима су Црногорци показали јунаштво, постао обожавана личност у ширим слојевима народа. Он је био витез без страха и мане. У доба кад су у Србији ствари пошле рђаво, мислили су многи да ће Црна Гора, са кнезом Николом на челу, постати Пијемонт српског народа и да ће она извести његово ослобођење и уједињење.

Али, после тога, звезда кнеза Николе почела је да тавни. Прво се јавило незадовољство у земљи због деспотске, окрутне и самовољне владавине. То незадовољство изазвало је велике неприлике и сукобе и многи људи напустили су због тога Црну Гору. Они су онда први уздрмали поверење које је уживао кнез Никола дотле у целом народу.

Догађаји су после све више показивали и утврђивали да кнез Никола није онакав каквим је сматран у првој четврти века своје владе. Видело се да су његове пламене речи у говорима и у књижевним делима само песнички изливи без подлога и да између његових речи и дела често нема никакве везе.

Уколико је, међутим, кнез Никола губио популарност, утолико је он више желео да је одржи. Силно амбициозан, он је своју жеђ за славом утољавао похвалом ласкаваца, који су се тискали око њега, гонили га са реалног пута правилне оцене људи и прилика и отуђивали га од народа.

У својим акцијама кнез Никола је временом почињао тражити ужи народни, чак и лични интерес, а љубав ка новцу обузимала га је све више. У спољној политици он је, откада га је руски цар назвао јединим пријатељем Русије, изгубио мерило реалности суђења и оцене своје снаге.

Пошто му је у питању народног уједињења Србија била такмац, он се све више окретао против ње и против њене династије. Тако је настала жалосна утакмица и прегањање између две слободне српске државе и њихових династија. Кривице је, наравно, било са обе стране, и особито је у краљу Милану кнез Никола имао противника који му ни у чему није остао дужан.

Али ипак, главни део одговорности за ту жалосну страну српске историје пада на црногорског кнеза. Он је у народној и државној политици употребљавао методе ситних интрига и провала.

Због антагонизма према Србији, кнез Никола је, после завођења парламентаризма и демократског режима у Србији, дао Црној Гори такође устав и парламент. Али како је у души био противан народним слободама, он  није могао искрено дозволити да народ влада и због тога је брзо дошао у сукоб са уставним одредбама, скупштином и народом.

Ипак, кнез Никола има великих заслуга за српски народ и, особито, за Црну Гору. Под њим је Црна Гора учинила велики напредак у сваком погледу. Особито је његова заслуга што је одржао добре везе са Русијом и у доба када су те везе у Србији биле покидане.

Што је кнез Никола стално губио у погледу и значењу, узрок су не само његова природа и његове особине, него што је цео метод његовог рада, и у унутрашњој и у народној политици, већ био преживео. Он је био жртва својих мана и слабости, али и жртва једне застареле династичке и личне политике, која није довољно водила рачуна о промењеним приликама.

Још једном се срећа популарности насмешила кнезу Николи ‒ за време балканских ратова. Али то је било кратко и пролазно. Јер онда је тек постала очигледна разлика између Србије и Црне Горе, и у спреми и у снази, и свакоме је било јасно да не може бити сумње, при свем том што су Црногорци и овом приликом оправдавали свој глас о јунаштву, где је тежиште снага и будућности српског народа.

После тога кнез Никола је сасвим изгубио мерило за реалну процену прилика и у светском рату је, покрај свега великог и богатог искуства из прошлости, лутао и чинио је необјашњиве скокове и погрешке неозбиљног и наивног човека. То га је, напослетку, и скрхало, и он је дочекао да је народ, међу којим је провео цео свој век, за који је радио и имао заслуга, у тренутку одушевљења, када је извођено ослобођење и уједињење, о којем је и он сâм толико говорио и писао, његово питање решио тако што га је збацио са престола и прогласио уједињење Црне Горе са Србијом.

Станоје Станојевић

ИЗВОР: Станојевић 2013: Станоје Станојевић, Сви српски владари : биографије српских (са црногорским и босанским) и преглед хрватских владара, Београд: „Отворена књига”, стр. 130‒133.