Adam_BogosavljevicАдам Богосављевић (1844 – 1880)

Узоран земљорадник и народни трибун
Рођен је у селу Копривници у једној од најимућнијих породица Тимочке Крајине. Његов отац је желео да му син постане трговац, али се Адам, супротно очевој вољи, после завршене Трговачке школе уписује на Филозофски факултет Велике школе у Београду. Студије Адама Богосављевића су се поклопиле са периодом друге владе кнеза Михаила Обреновића – временом у коме је међу омладином доминирало родољубиво романтичарско расположење. Од првих студентских дана био је активан у омладинском покрету, дошавши у сукоб са представницима режима. Пред крај студија, иако успешан студент, Адам одлучује да напусти школовање и врати се у Копривницу с намером да се посвети земљорадњи и просвећивању народа. Власт му никада није дозволила да се бави овим другим занимањем – за њега у родном крају није било слободног учитељског места.
Био је ангажован у Друштву за пољску привреду и писао чланке за стручно гласило Друштва. Успешно се бавио пољопривредом и личним примером ширио идеје о модерној земљорадњи. Као узоран домаћин, угледан у свом крају и омиљен у народу Адам Богосављевић је на изборима 1874. године изабран за посланика у српској Скупштини. У својим политичким иступањима истицао се као борац за народна права, демократију, локалну самоуправу, унапређење просвете, управе и војске. У центру његових политичких идеја био је положај и напредак села и сељака. Био један од првака народњачког радикализма у Србији, из чијих је редова касније настала Српска радикална странка под вођством Николе Пашића. Да је поживео, вероватно би био творац чисто сељачке странке. Ухапшен је под чудним околностима марта 1880. године и одведен у Зајечарски затвор. Тамо се разболео и, по званичној верзији, умро од тешког запаљења плућа. Оставио је трајно и богато политичко наслеђе борца за народна права, правду и демократију1.

dr Laza IlicЛекар Лаза Илић (1852–1918)

Верни и искрени слуга
Рођен је у Зајечару где је завршио основну школу и четири разреда Гимназије. Матурирао је у Београду и уписао права која је студирао две године. Током школовања, прихвата идеје Светозара Марковића и иступа на студентским протестима, због чега је удаљен са Велике школе. У међувремену, добио је државну стипендију за студије медицине у Бечу коју је апсолвирао 1876. године, исте године када се Србија нашла у рату са Турском. Одмах се ставио на располагање војсци: постављен је за санитетског потпоручника и командира санитетског одељења II класе Пожаревачке бригаде. Током рата водио је дневник који је објављен у часопису „Побратимство“, под насловом „Белешке једног медицинара из 1876. и 1877.“ У свом дневнику је описао стање на фронту, оштро критикујући лажне родољубце: „Сиротиња, гола пука сиротиња се само бори, гине и пропада, а богаташи и господа остадоше опет у сувоти поред каса и амбара. Па и то би им опростио да су Србима борцима дали добро, ваљано оружје… а да их нису наоружали чаробљацима, па их тако испратили на гробље.“
Српско лекарско друштво изабрало га је 1880. за дописног члана, а 1881. предата му је диплома. Прву службу добио је у Прокупљу, затим у Чачку и Алексинцу, а од 1889. године ради у родном граду. Као политички првак Радикалне странке ушао је у Народну Скупштину, први пут 1892. а 1901. године постављен је за сенатора. У Скупштини је заузимао становиште на крајњој левици. У Балканским ратовима изгубио је једног сина, а у Првом светском рату друга два сина и зета. Иако сломљен породичном трагедијом, наставио је да пружао помоћ људима у окупираном Зајечару. Командант бугарске окупационе јединице позвао га је 25. јануара 1918. и затражио да, као личност од огромног угледа, потпише изјаву да Тимочка крајина припада Бугарској. Доктор Лаза је успео је да добије 24 сата „за размишљање”. Уместо потписа, отишао је кући и испио боцу отрова. Поколења га памте као човека који је искрено и верно служио свом народу2.

Djordje_Gencic_01Djordje_Gencic_02

Ђорђе Генчић (1861–1938)

Човек са петљом и стилом
Рођен је у богатој кући у Великом Извору. Његов отац Андрија, стари либерал, утро му је пут у политици. Ђорђе Генчић није имао високо школско образовање: приватну трговачку школу похађао је у Бечу, а затим је неко време провео у руском војном училишту. Врло бистар и самоук, стално је допуњавао образовање. Говорио је немачки, руски и француски језик. Као народни посланик и пре своје 30 године избио је у прве редове Либералне странке, а неколико година касније постао управитељ Ниша, потом и министар унутрашњих послова. Енергичан и отворен уживао је велико пријатељство краља Милана Обреновића. Историја га највише памти по учешћу у Мајском преврату 1903. године и смени династије Обреновића Карађорђевићима. Јавно је осудио брак краља Александра и грађанке Драге Машин. Због тога је осуђен на седам година затвора, а одлежао је годину. Био је један од кључних политичких фигура завере и убиства краља и краљице коју је спровела организација „Црна рука” предвођена официром Драгутином Димитријевићем Аписом. У Мајском преврату учествовао је и Генчићев сестрић Антоније Антић. Након образовања нове владе под Карађорђевићима водио је министарство народне привреде, али се врло брзо повукао. Током Балканских ратова и Првог светског рата био је дописник руских листова у српској војсци. По завршетку ратова посвећује се породичним пословима, пре свега вођењу рудника „Српски Балкан“ у близини Зајечара. Приватно, био је београдски бонвиван, препознатљив по својој елеганцији. Жене су га обожавале, мада није имао среће у браку: супруга Косара оставила га је и отишла са кнезом Арсеном Карађорђевићем. Тестаментом је читав свој огроман иметак завештао држави, с тим да се приходи од њега користе за школовање талентованих сиромашних ђака и студената. У његовој београдској вили данас се налази Музеј Николе Тесле, а сачувана је и Генчићева вила у Зајечару која се налази у склопу Окружног затвора. Умро је у Београду 1938.године3.

Milan MiljkovicMilan_Miljkovic_na_izgradnji_puta_Zagubica_Brestovacka_banjaМилан Миљковић (1873–1944)

Градоначелник за памћење
Рођен је у Соко Бањи у угледној породици. Деда му је поседовао воденицу, а отац Настас био касапин на гласу, радикал, један од виђенијих учесника Тимочке буне који је осуђен на десет година робије у оковима. За време очевог тамновања изучио је столарски занат. 1894. године досељава се у Зајечар и ту отвара радионицу. Предузимљивог духа, са још неколико пријатеља, оснива и Занатску задругу која заједничким улагањем подиже циглану. Током Првог светског рата, повлачи се са војском преко Албаније и стиже на Крф, а одатле одлази у Француску. По повратку у Зајечар, продаје радионицу и ради као грађевински предузимач. Не осврћући се на породичну радикалну традицију, окупља групу истомишљеника око програма за уређење вароши и односи убедљиву победу на локалним изборима 1920. године. Наредних шест година био је градоначелник којег и данас Зајечар памти: саградио је општинску зграду и електричну централу, пошумио Краљевицу, уредио градско гробље. Направио је значајан помак у регулацији улица и сокака, а посебну пажњу је посвећивао чистоћи. Знао је да општинским фијакером обилази улице и сокаке и лично надгледа како се одржава град. Једном приликом Миљковић је, не правећи изузетка, свом добром пријатељу за узбрани кестенов цвет наплатио казну од 50 динара. Био је власник и једног од првих зајечарских аутомобила. Сваке године путовао је са породицом по Европи где се одмарао и учио шта се ради у свету. Његов најкрупнији предузетнички посао било је учешће на изградњи бране ХЕ „Сићево“ код Ниша. Уочи Другог светског рата уложио је скоро сав новац у машине за градњу пута Црни Врх – Жагубица. Посао је започео 1939. године али се заратило, а његов годинама стицан иметак запленили су Немци. Током окупације живео је повучено и не дочекавши ослобођење умро 1944. године. Улица Милана Миљковића данас налази се код некадашње говеђе пијаце. Испод Павиљона на Краљевици подигнута је скромна чесма са бронзаном плочом и натписом: „За ову парк шуму Милану Миљковићу захвални грађани Зајечара“4.

img055Генерал Никола Цоловић (1874–1939)

Легенда Дунавског коњичког пука
Потомак старе зајечарске трговачке породице Цоловића, рођен је 1874. године. У родном месту започео је школовање које наставља у Београду, где завршава Војну академију. У Балканске ратове кренуо је као мајор да би из Првог светског рата изашао као бригадни генерал. Чинове је добијао на бојном пољу. Каријеру је започео у инжењерији 1896. године. Као типични Тимочанин волео је коње, па је на лични захтев прекомандован у коњицу. На почетаку Првог балканског рата био је командант Дунавског коњичког пука. Група официра, предвођена Цоловићем, заклела се у дому индустријалца Ђорђа Вајферта да ће за 20 дана ући у „Душаново Скопље“ и одатле му послати телеграм. Након победе код Куманова, добио је наређење да држи положај у Демир – капији, мећутим Цоловић самоиницијативно одлучује да крене пут Солуна. Његови коњаници били су бржи него што је ико могао да предвиди и уместо у Скопље двадесетог дана ушли су у Солун. По обећању, послао је телеграм Ђорђу Вајферту.
Први светски рат затекао је Цоловића у подножју Цера. У Церској бици разбио је батаљон чешке ландверске дивизије. Уследила су страдања по Албанији и опоравак на Крфу. Учествовао је са својим коњаницима у пробоју Солунског фронта. Остао је на положају команданта бригаде до демобилизације 1920. године, након чега је послат на дужност помоћника команданта Моравске области у Ниш, па потом у Ваљево – као помоћник команданта Дринске дивизије и најзад у Зајечар, 1924. године, као помоћник команданта Тимочке дивизијске области. У родном месту дочекао је превремену и изненадну пензију, у 52 години живота. Преселио се у Београд четири године по пензионисању. Писање му је била посебна љубав: објављивао је чланаке махом у „Политици“, „Времену“, „Правди“, а његове расправе о коњици излазиле су у војном листу „Ратник“. До задњег дана био је активан: само неколико дана пред смрт говорио је слушаоцима Радио Београда о сувоборској битци. Умро је у Београду 1939 године5.

Народни хероји

crniМиленко Брковић – Црни (1912-1941)

Рођен је у селу Брињанима код Кутине у породици сеоских надничара. У Београду похађа
занатлијску обућарску школу. Као активиста синдикалне подружнице кожарских радника приступа револуционарном покрету и 1938.године постаје члан КПЈ. Јуна 1941.године ПК КПЈ за Србију упућује га на дужност секретара партије за Зајечарски округ са задатком да са осталим исгакнутим комунистима организује почетак оружаног устанка. После неколико успешних диверзантских акција, Миленко Брковић је 13. септембра 1941.године пао у руке Гестапоа. У току следећих пет дана и ноћи Немци су Брковића подвргли страховитим мукама – тукли су га корбачем, чупали му нокте, тестерисали кости – али записник са његовог салушања остао је бео и чист. На крају, 18. септембра, окупатори су га полумртвог од мучења обесили на Краљевици6. Указом Президијума Народне скупштине Федеративне Народне Републике Југославије, 5. јула 1951. године, проглашен је за народног хероја. Сахрањен је у спомен-костурници на зајечарском гробљу.

ljuba nesicЉубомир Нешић (1918-1941)

Рођен је у Зајечару у сиромашној радничкој породици. Основну школу и гимназију учио је у родном граду, а матурирао је у Крагујевцу. Још као гимназијалац постаје симпатизер радничког покрета, а на факултету почиње интензивну политичку активност, па је 1939. године примљен у КПЈ. Учествовао је у свим акцијама револуционарног студентског покрета Београдског универзитета и истицао се говорима на политичким скуповима. Због тога га је полиција више пута хапсила. Када је, почетком 1940. године, формиран Окружни комитет КПЈ за Зајечар, Љубомир је изабран за члана. Највише се ангажовао на стварање нових партијских организација. До почетка оружаног устанка 1941. године углавном је деловао у Крајини, а у припреми устанка био је на челу Војне комисије и радио на стварању партизанских одреда у Крајинском и Неготинском срезу. Погинуо је у борби са четницима и жандармима на Стеванским ливадама код села Сиколе септембра 1941. године. Указом Президијума Народне скупштине Федеративне Народне Републике Југославије, 14. децембра 1949. године, проглашен је за народног хероја7.

bobiДобривојe Радосављевић Боби (1915–1984)

Рођен је у Књажевцу, а школовао се у Зајечару. Као гимназијилац био је један од покретача кружока у коме се проучавала марксистичка мисао и литература. По одласку на студије у Београд, 1933. године, повезао се са огранком СКОЈ–а и Комунистичком партијом на Универзитету. Године 1934. Суд за заштиту државе осудио га је због револуционе делатносги на три године робије коју је издржао у казнионици Сремска Митровица. По изласку из затвора постаје члан ПК СКОЈ-а, а 1938. члан ЦК СКОЈ. На почетку оружаног устанака, радио је као инструктор Покрајинског комитета КПЈ за Србију на организовању партизанских одреда у Тимочкој крајни, а средином 1942. године одлази за инструктора ЦК КПЈ у Македонију, где је остао до краја рата. За првог потпредседника владе изабран је 1948. године, потом и за министра финансија. Као један од најближих сарадника Јосипа Броза Тита присуствовао је на четвртом пленуму ЦК СКЈ на Брионима 1966. године. Био је и члан комисије за утврђивање кривице Александра Ранковића. Исте године изабран је на место председника ЦК СКС, али је убрзо разрешен из здравствених разлога. Носилац је Партизанске споменице 1941. године. Одликован је Орденом народног хероја Југославије, 1953. и Орденом јунака социјалистичког рада, 1980. године. Умро је у Београду 1984. године и сахрањен је у Алеји заслужних

грађана на Новом гробљу8.

stanimirovicМиодраг Мија Станимировић (1919-1943)

Рођен је у Нишу, у радничкој породици. Као електричарски радник на Железници ступа у раднички покрет, 1938. постаје члан СКОЈ-а, а 1939. године члан КПЈ. За време Априлског рата, добровољно је ступио у војску и био заробљен после капитулације, али је успео да побегне из немачког транспорта. По налогу партијске организације Београда добија задатак да се врати у Ниш и ради на организовању устанка. Једна од његових најзначајнијих акција био је бомбашки напад на немачки официрски дом у хотелу „Парк“ у Нишу, августа 1941. године. Ова акција, у којој је убијено и рањено око 30 припадника Вермахта, снажно је одјекнула међу народом југоисточне Србије. Октобра 1941. одлази у Топлички птартизански одред, а почетком децембра 1941. одлуком Покрајинског поверенишва КПЈ за југ Србије, посгаје члан ОК КПЈ за округ Зајечар где добиија надимак Душко. У јулу 1942. именован је за секретара ОК КПЈ Зајечар. Погинуо је 20. октобра 1943. између села Заграђа и Боровца, када је Књажевачки четнички корпус изненада напао Први батаљон Зајечарско-тимочког партизанског одреда. Указом Президијума Народне скупштине Федеративне Народне Републике Југославије, 5. јула 1951. године, проглашен је за народног хероја9.

simeonovicЂорђе Симеоновић (1915-1941)

Рођен је у селу Подгорцу у Бољевачком срезу. Гимназију је завршио у Зајечару, као први свршени гимназијалац из свог села. Године 1934. уписује се на Правни факултет у Београду, који завршава 1938. године. На студијама је приступио напредном студентском покрету, а 1940. године постао је и члан КПЈ. Као члан комунистичке партије био је задужен за политичко-идеолошки рад у рудницима угља и бољевачким селима. Радио је на припреми оружаног усганка 1941. године, али је и после почетка борби остао на терену као политички радник. Ухваћен је 21. септембра 1941. године. Немци су га после вишедневног мучења обесили на Краљевици. Указом Президијума Народне скупштине Федеративне Народне Републике Југославије, 27. новембра 1953. године, проглашен је за народног хероја10.

 


1 Наведено према: Адам Богосављевић, Градска управа Зaјечар, интернет издање

2 Наведено према: Јелица Илић: Лекар Лаза Илић, Зајечар – чудесна прича, Народни музеј Зајечар, 2014

3 Наведено према: Јелица Илић: Политичар и индустријалац Ђорђе Генчић, Зајечар – чудесна прича, Народни музеј Зајечар, 2014

4 Наведено према: Јелица Илић: Градоначелник Милан Миљковић, Зајечар – чудесна прича, Народни музеј Зајечар, 2014

5 Наведено према: Јелица Илић: Генерал Никола Цоловић , Зајечар – чудесна прича, Народни музеј Зајечар, 2014

6 Наведено према: Миодраг Марковић: Период народноослободилачког рата, Зајечар и околина, Зајечар, 1974

7 Наведено према: Народни хероји Југославије, Младост, Београд, 1975.

8 Наведено према: Народни хероји Југославије, Младост, Београд, 1975.

9 Ибид

10 Ибид

Српски Легат

Српски Легат

Фондација Српски Легат је основана са циљем да својим активностима очува историју, традицију и културу Србије и подсети на лепе и светле тренутке српске историје како би инспирисали садашње и будуће грађане Србије, њихово достојанство и националне вредности које су временом потиснуте и делимично заборављене.

10 Vladislav Hirsl1!@
Претходни чланак

Нај@Зајечар - Ствараоци, научници

09-Tito_u_Zajecaru
Наредни чланак

Нај@Зајечар - Јосип Броз Тито у Зајечару