Сан се остварује

Одлазак династије Обреновића са власти (1903) означава преокрет у унутрашњој и спољној политици Србије, отворен је пут демократском уређењу и парламентарној  владавини, а са друге стране, више су наглашене тежње у правцу ослобођења и уједињења Срба на Балкану, што ће изазвати повећано интересовање великих сила за овај део Европе. (…) У условима полета грађанских странака, стари радикали (фузионаши) одвајају се од млађих (самосталаца), а захваљујући највише великој популарности проте Милана Ђурића, они остају и даље водећа политичка снага (Игњић, 1992:108). Од децембра 1904. прота је поново у скупштини. Највише се расправља о изградњи железнице и наоружавању војске. Позива на јединство и договор. Тражи начин за превазилажење проблема које је изазвао царински рат Аустроугарске против Србије. Залаже се и за правилну расподелу пореза за све слојеве друштва (без изузимања најбогатијих), за заштиту радничких права, повећање војног буџета у освит Балканских ратова: Европа треба да зна, каже М. Ђурић, да српски народ цени слободу и да је спреман бранити своја национална права (Игњић, 1992:117).

Више него и један политичар ужичког краја, Милан Ђурић је размишљао, увиђао и сагледавао друштвено-економско заостајање завичаја, у разговорима и беседама наговештавао решења и правце превазилажења сиромаштва, оживљавања привреде и унапређења саобрађаја на неповољном географском подручју, испресецаном брдима, планинама, повијарцима, речним кањонима у коме се свуда морало прелазити преко планина (Игњић, 1992:118). Противио се Железничком уговору с Аустријом и линији Београд-Ниш-Врање, предлажући линију Београд-Рашка-Митровица, уз одвајања за Чачак, Пожегу и Ужице. Политички преокрети, као што су Ивањдански атентат и Чебинчева афера, одлагали су и успоравали договоре. Године 1898. донет је Закон о изградњи железничке пруге на траси Сталаћ-Крушевац-Краљево-Чачак-Ужице, али се од изградње одустало због недостатка средстава. Након Мајског преврата 1903. године, питање изградње пруге поново долази на дневни ред. Нова влада на челу са Љубомиром Стојановићем, једним од радикала-самосталаца, успева да уговори зајам за изградњу од стране Унион банке 1905. године. Царински рат са Аустроугарском убрзава почетак изградње. Коначно, изградња почиње у јесен 1906. и добро напредује све док се Овчарско-Кабларска клисура не покаже као велика препрека. Траса се делимично мења, а прота сад мора да се бори и против малодушности у народу и штампи. Почетком 1912. године исчезле су сумње и неверице у редовима политичких противника проте Милана Ђурића, а његови пријатељи и поштоваоци у изливима радости и одушевљења изрицали своме трибуну речи похвале и дивљења. Железничка пруга Сталаћ-Краљево-Чачак-Ужице дефинитивно је завршена априла 1912. године (Игњић, 1992:124). Први воз стигао је у Ужице 16. априла. Из захвалности главном идејном творцу, пруга је названа ,,Протин воз”. То је требало да буде крај економске кризе и запуштености ужичког краја. Међутим, ратови од 1912. до 1918. године то неће дозволити. Возови ће поново кренути тек од 1925. године.

Прота Милан није се залагао само за економски развој. У суочавању са привредним заостајањем ужичког краја, ретком мрежом основних и средњих школа, малим бројем учитеља и ‘људи од пера’, изненађујуће великим процентом неписмених становника, прота Милан Ђурић на сваком кораку подстиче и свестрано делује на превазилажењу културно-просветне заосталости Ужица и околине (Игњић, 1992:126).Залагање за развој школства прота почиње већ на првим седницама којим присуствује. Године 1884. предлаже оснивање Сточарске школе на Златибору, са циљем развоја и повећања сточарске производње, али тај предлог није остварен. Доласком радикала као већине у скупштину и у владу, јавља се нада у бољитак. У то време, била је 21 школа на 1200 ђака, што прота сматра недопустивим. Предлаже изградњу мреже школа у разбацаним златиборским селима, као и обнову већ постојећих. Веома цени учитеље као образоване људе, који буде народ из учмалости и подстичу га на напредовање, указује на њихов незавидан статус и тражи од власти да њихов положај поправе. Захтев Ужичана и њиховог трибуна да се у Ужицу оснује Учитељска школа озбиљније се разматра тек након 1903. године.

Борба за гимназију такође није текла без проблема. Прота указује на природну обдареност ужичке деце за науку, на близину Босни, одакле ће се деца уз мање трошкове школовати у Ужицу него у Београду. Политичка превирања, као и обично, све успоравају. Захваљујући истрајности Ужичана, упорности и борбености Милана Ђурића, Министарство просвете испуњава народна захтевања а кнез Милан доноси указ 26. марта 1881. године да се у Ужицу подигне потпуна реалка (виша и нижа).(…) Пети разред реалке отворен је школске 1883/84. године, а наредних година поступно се уводе и остали виши разреди. (…) Тек са доласком Радикалне партије на власт 1889. године поново је покренуто питање изградње гимназије (Игњић, 1992:132-133). Тек 29. јула 1891. године, уз велику свечаност и славље, положени су темељи зграде гимназијске реалке. Нова зграда гимназије завршена је за две године. Била је то једна од највећих и најлепших средњих школа у Србији са довољним бројем светлих и про-страних учионица, са просторијама за кабинете, са великом салом за свечаности и просторијом за наставу гимнастике. Гимназија је одмах опремљена новим школским наметајем, инструментима и училима за кабинете: природњачки, хемијски, физички и географски. Септембра 1892. године извођач радова Лука Милетић, заједно са надзорним инжењером и пројектантом Венцеславом Чижаком, предао је кључеве нове зграде гимназијском директору школе Петру Живковићу (Игњић, 2011:503).

На заседању у скупштини 1905, прота подржава Закон о универзитету, сматрајући то круном школовања и приликом за младе, који би се школовали у својој земљи по највећим стандардима. У књизи је видео кључ, како за образовање, тако и за уједињење српства, без обзира на границе које га деле и притиске са стране. У време Анексионе кризе, колико год то парадоксално звучало, у Ужицу буја друштвени живот. Настају многа удружења: Народна одбрана, Стрељачка дружина, Велосипедско бициклистичко друштво, Соколско друштво „Душан Силни”, Певачко друштво „Златиборка вила”, обновљено Коло јахача „Књаз Михаило”, Планинарско друштво. Био је један од иницијатора када је, 1910. године,пре-дложено отварање народне библиотеке у Ужицу. Радио је на популаризацији књиге, у писаној речи добијао надахнуће, ослонац и подстицај. (…) Увидео је да књига поучава, шири мисаоне хоризонте, развија етику, улази у духовне темеље ослободилачког покрета народа, а особито се намеће историјска литература и народна књижевност, које подстичу националну смисао (Игњић, 1992:133).

Милан Ђурић провео је за скупштинском говорницом, са прекидима, 40 година, и то као врсан говорник: (…), прота Милан Ђурић израста у врсног беседника, који је своју говорничку вештину калио и уобличавао у драматичним друштвено-политичким изазовима и временским менама. Није правио скице излагања у скупштини и на јавним местима, говорио је ‘без длаке на језику’, непосредно, аргументовано, смело и полемично, са истанчаним слухом као да је ‘имао шесто чуло’ осећао неправду, брзо реаговао у стилу виолентног динарца, излазио за говорницу са предлозима који засецају у постојеће државно уређење; држао се парламентарне етике, поштовао и уважавао друге говорнике, па и политичке противнике (Игњић, 1992: 43).

У прилог томе колику је одговорност осећао према народу за чија се права бори, говори чињеница да је одржао збор и Ужичанима поднео извештај свог рада. Између осталог каже: Јавним програмом дали смо на знање народу и влади, да што смо тражили као мањина у Нишу, то тражимо опет као народна радикална партија, и дали смо доказа да ми нисмо пријатељи или непријатељи личности министра, био он Пироћанац или Ристић, већ да ми неоступно тражимо: земљи штедњу, народу слободе, промену система пореза, истинито учешће у законодавству, а споља народну политику, која би ујединила српство, а не политичка попуштања и малодушности, на штету народних права и интереса (Игњић, 1992:48). Себе је видео једнаког са свима и одабраног да каже истину: Веровао сам, а и сада сам убеђен, да кад ми грађани Ужица своје пуномоћје дадоше дадоше ми да  заступам не само њих, него и читаву земљу и народне интересе, а никако интересе ове или оне партије, која се граби да до власти дође.(…) Веровао сам и верујем, да смо сви синови једнога народа, и да смо сви скупа ову земљу скупом крвљу откупили, па није право да једни у изобиљу благују, а други, са својом децом, сузама хљеб орошавају (Игњић, 1992:50).

Уједињење о коме је толико сањао, нажалост, није дочекао. Претурио је, заједно са својим народом, преко главе Јаворски рат, Први и Други балкански рат. У својој 68. години прикључује се Јаворској бригади 4. пешадијског пука, бележећи успут кретање војске. Први светски рат поново га увлачи у војничке редове. Заједно са народом и војском, повлачи се преко Албаније. Тешко болестан, преминуо је у Риму 30. априла 1917. године. На Митровдан 1926. пренет је и сахрањен у Ужицу уз највише почасти. За живота је одликован чак 16 пута.

Прота је, директно или индиректно, заслужан за изградњу путева, железнице, основних школа, гимназије, болнице, првог индустријског предузећа Ткачнице и хидроцентрале. Данас нас на њега подсећа само једна улица у Ужицу. Био је критикован и осуђиван (Димитрије Туцовић, социјалиста из времена зачетка ове патрије, критиковао је радикале да експлоатишу раднике Ткачнице ради сопственог богаћења), слављен и подржаван. Нико не тврди да је био без мане, али једно је сигурно – његова борбеност и упорност гурнула је ужички крај са мртве тачке, натерала га да крупним кораком закорачи у будућност, у економски и просветни бољитак. А то је заиста вредно и дивљења и памћења.

ПИШЕ: Милена Раковић, Филолошки факултет Универзитета у Београду

ЛИТЕРАТУРА:

• Ђенић 2007: Снежана Ђенић, Српски владари у ужичком крају, Чајетина: Библиотека ,,Љубиша Ђенић”, Ужице: Графичар;
• Знаменити Ужичани – Друштво историчара Ужица

(youtube.com⁄watch?v=NiWEn4hwEbc);

• Игњић 1992: Стеван Игњић, Народни трибун Милан Ђурић, Бајина Башта: Туристички савез општине, Ужице: Димитрије Туцовић;
• Игњић 2011: Стеван Игњић, Ужице и околина 1942-1914, докторска дисертација, друго, допуњено издање, Ужице: Народни музеј, Београд: Службени гласник;
• Ћосић 1964: Добрица Ћосић, Корени, едиција Српска књижевност у сто књига, Београд: Српска Књижевна задруга, Нови Сад: Матица српска.