На основу руске архивске грађе истражено је мало проучено питање – рад српске принцезе и руске кнегиње Јелене Карађорђевић (у Русији Јелене Петровне Српске), ћерке краља Петра Ослободиоца, на пружању помоћи болесним и рањеним српским војницима током балканских ратова.

С почетком ратних дејстава, на иницијативу Јелене Петровне и средствима Мермерног дворца, уз подршку Руског друштва Црвеног крста (РДЦК) основана је војна болница, која је радила док су трајала ратна дејства. Кнегиња Јелена Петровна својим личним присуством је подржавала морални дух војске и јачала веру у неуништивост савеза Русије и Србије. Стогодишњица балканских ратова је најбољи повод да се вратимо њиховој историји. Малобројне податке можемо да нађемо у Руском државном војно-историјском архиву (РГВИА) у фонду 12.651 (Руско друштво Црвеног крста), Централном историјском архиву Москве (ЦИАМ), Државном архиву Руске Федерације (ГАРФ), као и у руској штампи тога времена.

Одана сестра рањеника

Скоро све руске новине су током Првог балканског рата писале како се Јелена Петровна упутила на место ратних операција као милосрдна сестра у саставу организованог санитетског одреда, који је сама основала. Постоје и подаци о путовањима по Србији у пратњи краља Петра, њеног оца, о посетама војним болницама на територијама припојеним Србији.

У руској историографији јако су ретки радови посвећени добротворном раду појединих особа у Србији током овог периода, па и ћерке краља Петра. Њеном раду посвећен је само један пасус у делу Српкиње у служби отаџбини и народу за време балканских ратова 1912 и 1913 г. као и за време Светског рата од 1914-1920 у издању Југословенске женске секције Фидака (Fédération Interallié des Anciens Combattants – Међународна федерација ратника из савезничких земаља) из 1933. године: „Кнегиња је одмах напустила своју породицу у Санкт Петербургу и као одана кћерка свом народу заједно са другим Српкињама пристигла да помогне синовима Србије. У белој униформи са црвеним крстом, кћерка краља Петра постала је одана сестра сваком рањеном Србину и примерна сарадница српским женама у овој без сумње тешкој служби.” Неке опште податке о боравку кнегиње Јелене Петровне у Србији током балканских ратова можемо наћи у раду Јеронима Табурна, српског држављанина, војног дописника више руских листова. Његова мала брошура је имала пропагадни карактер.

У царској породици

Ћерка српског краља Петра Карађорђевића удала се 2. септембра (по старом календару 21. августа) 1911. године, за једног од представника династије Романових – кнеза царске крви Јоана Константиновича.

https://www.youtube.com/watch?v=ndcTmmaCOGg

Млада принцеза, која је волела живот, брзо се снашла у великој, сложној породици Романових. Живот члана царске породице био је строго прописан дворским бонтоном. Скоро свакодневно је било обавезно присуство званичним дешавањима, молебанима, добротворним вашарима и тако даље. По угледу на многе жене из династије Романових, кнегиња је завршила курс милосрдних сестара, што јој је добро дошло током балканских и Првог светског рата.

Чим су у Русију стигле вести о почетку ратних дејстава, на иницијативу Јелене Петровне и уз дозволу великог кнеза Константина Константиновича, њеног свекра, основана је војна болница са 50 кревета. Била је типски опремљена с могућношћу смештаја и неговања до 100 болесника и рањених истовремено. Главни лекар је био човек по имену Сиземски.

Јелисаветинска задруга

Према обичају тога времена, војна болница је добила име по особи која ју је основала. Руско друштво Црвеног крста примило је под своје окриље, особље је стигло из Јелисаветинске задруге (друштва). Санктпетербуршко друштво милосрдних сестара Црвеног крста је основано 1896. године на иницијативу велике кнегиње Јелисавете Фјодоровне. Крајем 1895. она се заузела за оснивање друштва милосрдних сестара, које је по наредби заштитнице Црвеног крста, царице Марије Фјодоровне, добило назив Јелисаветинско. Друштво су финансирали кроз добровољне прилоге. За финансирање нове институције 1898. године основан је одбор за повећање средстава Јелисаветинског друштва РДЦК, чија је велика заштитница и руководилац постала Јелисавета Фјодоровна. После преласка из Санкт Петербурга у Москву, велика кнегиња је наставила да управља друштвом и присуствовала је свим битним дешавањима. Лично је слушала извештаје управног одбора, писала наредбе, присуствовала освештањима новоизграђених зграда друштва, укључујући и Храм великомученика и целитеља Пантелејмона (1901). Извештаји о делатности друштва на Балкану нису пронађени. Тачан датум затварања Јелисаветинског друштва није познат. Храм је престао с радом 6. јуна 1923. године.

Двор великог кнеза

Поред милосрдних сестара и главног лекара, у друштву су била још два лекара. По типској систематизацији, у војној болници са 50 кревета радили су старији лекари, нижи лекар, који је и управљао домаћинством, шест милосрдних сестара и десет болничара. Ипак, систематизација се могла мењати. Одржавање војне болнице је захтевало значајна средства. Константиновска грана династије Романових није била пребогата. Зато је одлучено да се покрене прикупљање средстава при уреду Мермерног (Константиновског) дворца у Санкт Петербургу. Он је био седиште великог кнеза Константиновича, за чијег старијег сина се удала Јелена Петровна. Свој назив дворац је добио у част великог кнеза Константина Павловича, којем је његова бака Катарина II поклонила тај дворац на дан венчања. Константин Павлович није имао деце и зато је овај дворац припао великом кнезу Константину Николајевичу, сину цара Николаја I. Даље власништво над двором је прешло на најстаријег сина у породици 1912. године.

Одлазак у Србију

Управа двора Константина Константиновича се обратила Министарству иностраних дела с молбом да је обавесте да ли има потешкоћа у планираном прикупљању средстава за породице убијених и рањених српских и грчких војника. У писму је било забележено да ће ово прикупљање бити организовано на иницијативу грчке краљице Олге. Министарство је одговорило да потешкоћа нема. Санитетски одред за Београд организован је у октобру 1912. године. Опрема је смештена у два теретна вагона. Возом су кренуле кнегиња Јелена Петровна и њена фрејлина Татјана Јурјевна Шчербачева, ћерка кадровског дипломате. Фрејлина је била нижа дворска титула за неудате жене, а од 1902. до 1910. њен отац је био руски царски посланик у Грчкој. На Железничкој станици је приређен свечани испраћај. Церемонији су присуствовали велики кнез Константин Константинович и велика кнегиња Јелисавета Маврикијевна, те кнез Јоан Константинович и његова млађа браћа Константин, Олег и Игор. Особље болнице је стигло у Београд у ноћи између 27. и 28. (14. и 15) октобра 1912. године. На железничкој станици су их дочекали министри, руски, бугарски и грчки посланици.

Пристаје јој униформа

О боравку Јелене Петровне у Београду сачувана су два сведочанства: већ помеутог И. П. Табурна и супруге руског царског посланика. У писму управи града Москве Александра Павловна Хартвиг је написала да је два дана била у Београду и све време посветила обиласку војних болница. „Била сам и ја с њом, свашта сам видела и чула, јер је кнегиња запиткивала сваког војника”, записала је. Табурно је био опширнији. Забележио је да је у српској престоници посетио све војне болнице, а пре свега руске. Тамо је затекао кнегињу. У свом раду Табурно назива Јелену Петровну „великом кнегињом”, иначе титулом која је њој припадала. Вероватно је аутор желео тиме да нагласи колико су чврсте везе династије Карађорђевића са Романовима. „Тамо сам срео Јелену Петровну у оделу милосрдне сестре и њену фрејлину Шчербачеву. Кнегињи баш пристаје одело милосрдне сестре. Она скоро цео дан, буквално од јутра до мрака, ради као и свака друга сестра. Њена фрејлина, госпођа Шчербачева, ради исто као и она. Имају пуно посла. Велика кнегиња је углавном била у руској војној болници, која се налази у прелепој згради београдске гимназије. Ради се о војној болници Иверског друштва милосрдних сестара, али сваког дана она обилази неку од преосталих болница. Она помаже у превијању, операцијама, храбри рањенике, теши их. Сви је воле, што је она и залужила”, сведочио је Табурно.

Прелазак у Врање

Поводом отварања војне болнице Тверског сребрног друштва служен је молебан, којем су присуствовали кнегиња Јелена и представници руске мисије. Према сведочењу лекара Тверског сребрног друштва Алексеја Николајевича Торочешникова, кнегиња је после завршетка свечаног дела обишла све болеснике, питала сваког за здравље. Руске новине су у саопштењима о доласку краља Петра у Скопље 21. октобра скренуле пажњу на то да га је пратила и његова ћерка у оделу руске милосрдне сестре. Обишла је скоро све војне болнице у Скопљу и, по угледу на свог оца, дуго и искрено причала са рањеницима, што је изазвало неуобичајено одушевљење код војника. За обичне војнике она је постала симбол нераскидивог савеза Русије и Србије. Министарство иностраних дела обавестило је 6. новембра (24. октобра) руског конзула у Скопљу Калмикова о намери кнегиње Јелене Петровне да пребаци део рањеника у Врање. То је и учињено два дана касније, а Јелена Петровна је кренула у Врање ка својој војној болници, која се на том месту налазила од краја Првог балканског рата.

Писма из болнице

Крајњи резултати рада овог друштва нису познати јер нису пронађени извештаји главног лекара. У личној преписци Јелене са млађим братом њеног мужа Олегом Константиновичем наилазимо на неколико реченица које се тичу војне болнице у Врању, нажалост, без датума: „Моја војна болница у Врању је у реду. Имамо 70 рањеника, реци Николају Николајевичу да су болничари и сестре добри и да вредно раде.” Велики кнез Николај Николајевич Млађи био је муж Анастасије (Стане) Петровић Његош, ћерке црногорског краља Николе и тетке Јелене Петровне.

Неке податке можемо наћи и у преписци Хартвигове са П. А. Тиртовом, у писму с почетка 1913. године. „Сиземски из Врања увек нешто тражи… послао је дугачак списак лекова, али ја њих немам, испоставило се да имам само три, остало ће Зарин Леонид Сергејевич, други секретар руског царског посланства у Београду, купити у Бечу. Написао ми је у смислу, да би он хтео са војном болницом да прати линију кретања рањеника из Адријанопоља у Ниш или Београд… Ако не буде нових рањеника он би да затвори војну болницу”, жалила се.

Труд посланикове жене

Са сигурношћу се зна да је ова војна болница радила и током Другог балканског рата, али у Београду као 25. резервна болница. Помиње се у писму из кабинета Друштва милосрдних сестара Свете Јевгеније из лета 1913. године, где се саопштава да је управа двора великог кнеза на молбу кнегиње Јелене Петровне затражила да се из главног складишта Црвеног крста пошаље 200 комада кошуља заједно са транспортом војне болнице. Снабдевањем војне болнице на захтев главног лекара, после одласка Јелене Петровне, бавила се Хартвиг. Из извештаја Хартвигове Тиртову с почетка 1913. године види се да је у Врање доктору Сиземском послато 100 плетених поткошуља, 100 пари  мушких дугачких гаћа, 100 пари вунених чарапа.

Набавка материјала

Тројици лекара Јевгенинске војне болнице је у лето 1913. године било понуђено да раде у болници Јелене Петровне. Лекари Петров, Иљински и Ласточкин обилазили су болеснике, оперисали, превијали и дежурали ноћу. За две недеље они су примили више од 300 болесника и рањених, 1.050 пута превијали и 11 пута оперисали. У војну болницу Јелене Петровне редовно је стизала роба у име Константина Константиновича и кнеза Јоана. Чим су сазнали да је рањенима и онима који оздрављају потребна топла одећа, у Мраморном дворцу су је скупили и послали у Србију. Главни лекар одељења Кауфманског друштва, који је стигао у Београд крајем октобра 1912. године, предао је у  име кабинета двора великог кнеза Шчербачевој три кутије робе. Било је и приватних донација. На пример, крајем 1912. године била је допремљена партија веша, који је донирао женски комитет у Јалти. Кнегиња Јелена Петровна је, након што је организовала рад своје војне болнице, из Београда отпутовала у Санкт Петербург 7. децембра (24. новембра) 1912. године.

Гробно место Јелисавте Петровне Српске у Ници у Француској

Била је припадница српске краљевске породице и подржавала дух војске, а с друге стране њен рад су схватили као наставак добротворних традиција династије Романових. Кнегиња је помагала свој народ, на рачун своје породице је основала војну болницу и делила са својим народом најтежи и најкрвавији период рата. Још увек чекамо научника који ће проценити рад Јелене Карађорђевић у интересу Србије.

Галина Шевцова*

* Први покушај систематизације прикупљене грађе је монографија ове ауторке Руска добротворна помоћ Србији у ратовима 1912–1917, преведена на српски језик 2010. године.

Извор: часопис Историја, бр. 33, Ecoprint d. o. o., Београд, 2012, стр. 34–37.