Четрдесет дана по рођењу дете је било ношено у храм да се посвети Богу по закону Мојсејевом. Тако је и Господ наш Исус Христос био однесен у Јерусалимски храм да се посвети Богу, а Марија да се очисти. Тада се у храму појавише две чудновате личности, старац Симеон, који имаше преко 300 година и пророчица Ана, кћи Фануилова. Тада Симеон узе Господа у руке и рече: „Сад отпушташ у миру слугу својега, Господе, по ријечи својој… Гле, овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу, и да буде знак против кога ће се говорити.ˮ (Лк 2, 29 и 34) И пророчица Ана га познаде као Месију и објави Јерусалиму да се Господ родио. А фарисеји јавише ово Ироду, који посла потеру за Богомладенцем, али не стигоше их и они стигоше у Египат, где остадоше док Бог Отац не заповеди Јосифу да се врати са женом и Исусом у Израиљ. Сретење Господње прославља се 2. фебруара по јулијанском, а 15. фебурара по грегоријанском календару.

У српској историји бројни догађаји везани су за црквене празнике. Тако је и Сретење од великог значаја за модерну историју Србије. На овај велики празник српски прваци су се састали у Марићевића јарузи у Орашцу, где су одлучили да се дигну на устанак и зауставе зулум дахија. А како је до тога дошло? Последња деценија XVIII века била је врло повољна за Србе у Османском царству. Београдски везир хаџи Мустафа паша био је благонаклон ка српском живљу и допустио је формирање српске народне војске, којом су командовали кнезови. Турска регуларна војска и српска војска су заједно протерали јаничаре из пашалука и успешно ратовали са Пазваноглуом у Видину. Преокрет је настао 1801. године када султан под притиском допушта да се јаничари врате у Београд. Они тада убијају српску мајку ‒ како су везира звали Срби. Уследиле су тешке године, а зулуми су превазили све границе. Српски прваци су 1803. почели активно да раде на подизању устанка. Он је планиран за пролеће 1804. године, кад шума озелени. Али једно такво писмо пада у руке Турцима и почетком фебруара 1804. године дахије врше сечу кнезова широм пашалука. Бројни виђени Срби су побијени, међу њима Алекса Ненадовић, Илија Бирчанин, хаџи Рувим архимандрит Боговађе. Међу онима који су требали да буду погубљни били су и Карађорђе, Станоје Главаш, хаџи Мелентије. Овај догађај је опевао Филип Вишњић у својој песми Почетак буне на дахије.

Због тога у ноћи између 13. и 14. фебруара 1804. године окупљени прваци су одлучили да дигну устанак. За вожда је изабран Ђорђе Петровић – Карађорђе. Устаници су првих дана постигли бројне успехе, а у већини села спаљени су ханови – симбол дахијске страховладе. Већ 21. фебруара на Дрлупи су устаници забележили први значајнији успех и поразили Аганлију, који је рањен у ногу и морао да се повуче у Београд. Устанак се брзо проширио у целом пашалуку и сви прваци су подизали своје људе и борили се са Турцима.

Други значајан догађај у српској нововековној историји је доношење Сретењског устава. Кнез Милош Обреновић, вођа Другог устанка, и потоњи кнез Србије био је проморан да почетком 1835. године сазове Велику народну Скупштину. Процењује се да је на Скупштини учествовало између 2.000 и 4.000 посланика из целе Кнежевине. Повод за сазивање Скупштине била је кнез Милетина буна, која је избила у јануару због великог апсолутизма кнеза Милоша. Захтеви су били да кнез сазове Скупштину и донесе Устав. Милош је прихватио захтеве и наложио свом секретару Димитрију Давидовићу да напише Устав. Он је написан по узору на Белгијски устав из 1831. године, као и француске уставне повеље. Прокламовао је националну еманципацију, укидање феудализма и ограничења апсолутне владавине, неприкосновеност приватне својине, једнакост пред законом. Власт је подељена на три гране законодавну, судску и извршну. Кнез је делио власт са Државним саветом.

Али овај Устав није био дугог века. Велике силе, Турска, Русија и Хабзбуршка монархија, су се успротивиле доношењу Устава. Кнез Милош га је са задовољством укинуо после 55 дана важења. Али да би задовољили тежње кнежеве опозиције, велике силе Србији 1838. године дарују Устав, који је хатишерифом прогласио султан Махмуд II. Тај устав је познат као Турски устав и остао је на снази до 1869. године.

По народном веровању, на овај дан се срећу зима и лето. Тада медведи излазе из својих пећина и ако виде сенку, враћају се у свој зимски сан, а зима ће трајати још шест недеља, а ако је не виде, зими је ускоро крај.

ПИШЕ: Мср историчар Вукашин Вукмировић

Извор: YOUTUBE

https://www.youtube.com/watch?v=bR_BWs74LxI