Некакав дечак побегао од куће, па дошао у Београд.

Није имао где да спава, а примицала се зимска ноћ.

Дечак је цвокотао и прибио се уз дувар једне трошне кућице. И у њој се скоро угаси свећа, све у мрак утону.

Премро од страха и студени, угледа дечак светлу руку која му се спусти на раме и поведе га.

На једној ледини – ватрица. Ни мање ватре, ни лепше топлине.

– Огриј се, синко – рече благи глас, сличан очевом.

(У нас очеви рано нестану – гину, или се однекуд не врате.)

Стрепео је малиша да ће се ватра угасити, јер ће оно мало дрвета и гранчица изгорети, али ватра не преста да букти целу ноћ.

Сутрадан наиђоше туда добри људи. Рекоше да је онај пламичак ноћу – ватрица, а дању – сунце небеско. Примише га да учи и служи.

(Добар је ко ти дâ да радиш, а још бољи ко ти дâ да учиш.)

Драган Лакићевић

Извор: Лакићевић 2016: Драган Лакићевић, Српске легенде, Београд: „Вукотић медиа”, стр. 196.