Данас је расправа о глаголу требати бурна. О њему и ваља расправљати јер се отргао од свих глагола које наш језик познаје и изградио сопствена правила. То је једини глагол за који сви говорници српског језика морају да поразмисле пре него што конструишу реченицу с њим. Прво треба разјаснити да овај глагол има два значења: када значи бити потребан, онда се мења по лицима (требаш ми = потребан си ми; требају ми оловка и гумица = потребне су ми оловка и гумица итд), а када се понаша као помоћни глагол уз неки други глагол, онда се никако не мења по лицима, тј. увек је у неутралном облику, а то је треће лице једнине; када облик разликује род, онда је средњег рода (треба то да урадиш; требало је да одем до продавнице).

Зашто је говорницима српског језика тешко да запамте ово и почну да примењују? Можда зато што имају добро језичко осећање! Вероватно ће се десити да неко изговори ми требамо да одемо и биће стрељан погледом других који знају да је то неправилно, па ће можда бити и окарактерисан као особа која уопште не познаје граматику, али, уколико мало боље размислимо – можда баш та особа одлично и познаје граматику па зна да се за „миˮ облик презента гради додавањем наставка „-моˮ.

Може бити врло тешко матерњим говорницима да после ти или неког другог лица ставе облик трећег лица једнине. Разлог за то лежи у једној граматичкој појави која се назива конгруенција (слагање). За разлику од неких језика, као на пример енглеског, српски језик захтева да се предикат (глагол) слаже са субјектом (именском речи). То значи да ће предикат бити у оном облику у ком је субјекат – ако је субјекат прво лице, предикат ће се с тим слагати, ако је субјекат множина, предикат ће се и уз то сложити. Тако важи за све глаголе. Осим за помоћни глагол требати.

Ја идеМ у школу.
Ја мораМ да идем у школу.
Ја треба_ да идем у школу.  ——-> Ја требаМ да идем у школу.

Наведени примери илуструју рушење система у језику овим празним пољем код глагола требати. Системски би био овај издвојени пример са тим глаголом.

Због школског система, који поштује норму, већина људи је већ навикла да говори правилно „требаˮ уз сва лица у презенту, али још већа конфузија настаје када овако нешто треба рећи у прошлом времену – перфекту.

Ја сам ишла/ишао у школу.
Ја  сам морала/морао да идем у школу.
Ја је требало да идем у школу.  ———->   Ја сам требала/требао да идем у школу.

Овде се наше језичко осећање потпуно руши када нам неко каже да је правилно Ја је требало. Како „јеˮ да се нађе одмах после „јаˮ? Ко год постави овакво питање, значи да зна граматику! Пошто је многима тешко да поверују да је то правилно, а онда је тешко и изговорити тако нешто, јављају се мешовити облици попут ја сам требало да идем у школу, што је опет неправилно. Већи број говорника користи ову опцију из изолованог примера где регуларно мењају глагол требати.

Можда је лакше искористити глагол требати као непроменљив када стоји на почетку реченице, односно, када му не претходи неко лице (требало је да идем у школу је свакако боље него jа је требало да идем у школу; требало је да слушамо на часу је боље него ми је требало да слушамо на часу).

Дакле, глагол требати остаје непроменљив када се користи као помоћни глагол. Треба да га користимо често како би нам постало све лакше да га употребљавамо, а не да обично на пола реченице станемо и тражимо алтернативно решење за исти смисао.

Тешко је дати било који савет у вези са коришћењем овог глагола. Норма нашег језика захтева непроменљивост овог глагола, док језичко осећање наводи на промену.

ПИШЕ: Јелена Лукић, Филолошки факултет Универзитета у Београду