И сумрак се почео хватати, а лађе још нема. Свет који ју је чекао почео се разилазити. Оде и дечко с тврдим земичкама и капетаница с бајатим лицем. Одоше и оба практиканта с Марком столаром, свадивши се најпре с гостионичаром, што им је точио још прошле среде отворено пиво. Пођоше и кочијаши нудећи се да по два гроша возе у варош; али већина, „ради апетита” или „опружења ногу”, оде пешице, заметнувши прут на раме а палац од леве руке за шпаг од пршњака. Ни жена Маринка магазаџије не хтеде сести у кола, већ пође са својим рналеним друштвом пешице, окрећући час по леђа онима с којима је говорила; и то не из непристојности, већ просто због тепелука, који тако безазлено блисташе као да је Зајечар процватио, а кроз Књажевац протекла река од млека.

(…)

Људи добра срца чинили су им донекле поклоне, али све на свету огугла. Све избледи: и одушевљење, и љубав, и дужност, и сажаљење, и не можеш га више познати, као ни Топузова вранца који је некад добивао сваку трку, а сад окреће сухачу.

Капетан је опет озидао кућу на истоме месту у Књажевцу. Покрио ју је, истина као што се то каже, хартијом, али му је жена весела и синчић здрав, и чупа га већ за бркове.

Благоје је још донекле говорио: „Све ће то народ позлатити!” После је окренуо на: „Све ће то теби бог платити!” Напослетку се пропије и ту скоро умре. А његов син прима издржавање из инвалидског фонда и — проси!

Извод из приповетке Све ће то народ позлатити Лазе Лазаревића (1881).

Истоимени филм снимљен по мотивима приповетке 1995. године.

Извор: Youtube