Иво Андрић – сећајући се нове литерарне атмосфере из времена око 1918. године – причао ми је како се са групом младих људи од пера и уметности, који су тек почињали, често налазио у башти сарајевског хотела „Европа“, из једног јединог разлога: да би посматрали наочиту и достојанствену фигуру песника Вељка Петровића, који је ту, у то исто време, свакодневно седео. Али, нешто сасвим ново и дотад невиђено у литертури на нашем језику, што их је духовно пленило и заводило… био је за све њих невидљиви Милош Црњански… Преокренуо је своју босанску причу Андрић…

Шта се све није издогађало, у литератури и у друштву, за нових деценија које су уследиле после ове далеке 1918. године!

Прошао је био чак и један нови, велики рат…

А онда се поред осталога десило и нешто врло налик ономе што је испричао Андрић, само у сасвим измењеној литерарној атмосфери и са другим младим људима који су се такође налазили на прагу исте ове уметности. Поприличан је број оних – сада већ добро познатих песника и писаца, сликара и глумаца – који су се последње ноћи једног октобра, чувених педесетих година, затекли по обичају у београдској кафани „Три шешира“. Како је прошла поноћ, а тиме отпочео и новембар, један уозбиљени, повишени глас, међу нама, зачуо се и у истоме тренутку усамио, као да је пресекао дах кафане: „Господо, једну пијану чашу, Банату… Пијем у славу погуреног друга мог, генералштабног каплара, шустера Проке Натуралова, кога су стрељали ’916, новембра првог, у једној венеричној болници, дичне хабсбуршке династије…“

Није било готово ниједног међу нама који се после ових познатих речи није дигао са свог места, да макар једном реченицом или бар неком спрегом речи не употпуни „Апотеозу“, стари, незаборавни текст Милоша Црњанског.

Затим су кроз кафану, дуго, до у зору, из свих углова, одјекивали стихови истога песника.

Била је то апотеоза Милошу Црњанском, новембра првог, из једне од година наше младости…

Ниједне његове књиге, међутим, није у тим годинама било нигде, ни од корена, а и сâм песник био је опет невидљив, овога пута у туђини. Све што се изговарало из Црњанског, чак и проза, казивало се наизуст.

Ко зна из каквих је све извора била спонтано научена или полуупамћена ова расута и скривена књижевност – писца кога готово нико од нас није ни видео и кога су сви различито замишљали. Углавном: према једној фотографији из младог доба, са јаким, малтене болесним сјајем у очима, а највише – слободно, по самој поезији.

Не износим ову анегдоту због тога да бих са меланхолијом одлутао и у прохујале дане наше младости (која је, колико за наше реалне животе, била исто толико везана и за поезију коју смо наследили). Надовезао сам је уз Андрићеву причу само да проговорим нешто и о оној непролазној поетској магији која зрачи из читаве литературе Милоша Црњанског. И да будем још прецизнији: ради се баш о тој непролазној особини ове магије, чији се симптом – бар за сада – највидније осетио у временима непосредно после два светска рата.

Како се то догодило да једна те иста поезија буде не само подједнако сугестивна него и подједнако нова за људе из два различита поколења (које би обично – баш у просторима сензибилитета – требало да карактеришу и највеће разлике)?

Одговор на ово питање није нимало једноставан. За њега се тек треба одлучити, јер ће их вероватно у сваком размишљању бити на избор. У првој асоцијацији, чини ми се да би га ипак требало потражити у једном наоко скривеном именитељу, који је заједнички: како унутар животних оквира поменутих поколења која су оба прошла кроз рат, тако и у основним мотивима и импулсима литературе Милоша Црњанског, који се у највећој мери, директно или посредно, репродукују из доживљаја савремених и прохујалих војни.

Ма о чему певала ова поезија, њен корен је у тами ратова, а њени изданци се невесело, али благо, као иза неке још сасвим неодлежане болести, пружају ка светлости и отимају према бескрају. Човек који је тек прошао кроз рат најбоље осећа ово реконвалесцентно стање и духа и тела, а оно је и у основи ове поезије. Много је нашега света и у овоме веку изронило из ратова: зато и није мален број оних који су до краја остали у хипнотичком пољу поезије и читаве литературе Милоша Црњанског…

Једна од песникових реченица, са самог почетка, из 1918. године, када је из Коморана писао своју аутобиографску белешку у Загреб, Јулију Бенешићу, уз прву књигу Маска, гласи: „Ох, он је син Дон Кихотов.“

Тако је Црњански представио своју личност и најавио свој улазак у нашу литературу.

И када се после Другог светског рата – који је за Црњанског „потрајао“ читаве две деценије дуже но у свих наших песника – вратио у Београд, он је по много чему, иако већ стар, наликовао на своју непредвидљиву литературу из младалачких дана…

Ко је имао ту срећу да за живота песникова чује и његов глас, слуша, заправо, његов живи разговор (који се углавном претварао у песников монолог), морао је да осети ритмичку, интерпункцијску, реченичко-инверзијску, па и лексичку идентичност његове свакодневне приче и о најобичнијим, ванлитерарним стварима, са песниковом писаном речју, понекад чак и са цезуром из стихова. Наравно, мотиви и садржаји су се одвијали на два различита плана и нивоа, али је њихова унутрашња кохерентност одавала, готово увек, јединствен извор. Никада нисам могао да се отмем утиску и закључку о ненапорном путу Милоша Црњанског до његове сложене и поетски дубоке, изнијансиране литературе…

(Сличан утисак – кад прича – могао је да побуди и Крлежа. Андрић, међутим, са огромним напором кад разговара, постојао је ненадмашни песник, очигледно, тек у додиру са хартијом…)

Извор: Раичковић 1996: Стеван Раичковић, „Црњански”, у: Један могући живот [прир. Мирослав Максимовић], Београд: БИГЗ – Српска књижевна задруга, 195–198.