ГОСПОДИН МИЛАН РАКИЋ

Било би лепо да у овом тренутку нашег разговора – а у времену када се у нашој (интелектуалној) средини не осећа баш присуство правог господства, када се више и не зна шта би могао покрити овај појам – приближимо, мало више, нашем читаоцу, лик овог „помало удаљеног и скрајнутог” нашег класика. По причама које су допрле и до моје генерације, Милан Ракић је словио као највећи господин међу песницима. Ви о томе имате и посебну причу!?

Већ и сâм први податак о Милану Ракићу – као песнику, може понешто да каже и о његовој основној карактерној црти – као човеку. У оба правца, та црта је означавала једну исту особину: скромност. Његови први стихови ушли су на велика врата у српску поезију, а да публика није ни сазнала ко је и како се зове њихов песник. Песме су штампане (1902) у чувеном Српском књижевном гласнику, а испод њих – уместо уобичајеног имена и презимена аутора – стајао је псеудоним и то у најскраћенијем и најнеодгонетнијем свом виду. Само једно слово, латинично: Z.

Београд је у то време, знамо, варош са невеликим бројем становника, али, претпостављамо – и са великом знатижељом у сваком од њих. У тако скученој а окатој и начуљеној средини, песник није успео да се дуго скрива иза свог загонетног слова.

И тако: када већ није успео да остане непознат, успео је да се не разликује од других око себе…

У разговорима са Ивом Андрићем сазнао сам и неколико занимљивих појединости из Ракићевог живота, на које нисам, ни раније ни касније, наишао у написима о њему, нити сазнао из прича других песникових пријатеља. Једна од њих ми се чини не само необичном него и карактеристичном за Ракића – и као човека и као песника.

(И сама околност да ова појединост потиче баш „из малене избе у Министарству иностраних дела”, у којој су се једном приликом срела два службеника овог министраства – Ракић и Андрић – чини ми се да више и јаче припада разговорима о литератури неголи реду обичних анегдота везаних за наше познате људе. Сетимо се само овога: поменута изба, са комплетним, административним ознакама институције којој је припадала, вероватно је један од најнеочекиванијих, ако не и најсмелијих реалистичких и антипоетских термина уграђених у лексичко ткиво српског везаног стиха до тог времена.)

У једној од предратних година, пролазећи ходником министарства, неким својим послом, Андрић је наишао на канцеларију Милана Ракића и спонтано, без неке друге, раније најаве, закуцао на њена врата. После неколико тренутака, када су се ова два писца и дипломате нашли у разговору, већ после првих, уобичајених речи, у којима се Андрић распитивао о томе како је његов саговорник и шта ради, уследио је збуњен и помало стидљив одговор:

– Право да вам кажем, пишем песму.

По причању Андрића, песник га је одмах повео до свог канцеларијског стола на коме се – поред мноштва наслаганих и на страну одгурнутих аката – у средишту налазио један лист хартије, допола исписан, али у прозном облику.

Сада је Ракић посматрао збуњеног и зачуђеног Андрића и пре него што га је овај ишта упитао – почео је да му објашњава целу ствар око оваквог неуобичајеног бележења једне песме у строго везаном стиху.

Песник је у својој канцеларији – када би наишао за њега онај тако редак тренутак у коме се његово чиновничко перо изненада преображавало у песничко – сваку своју песму бележио у облику прозе, као што је исписивао и обичне акте, на којима је свакодневно радио. Међутим, на крају сваког написаног стиха, песник је стављао једну малу, усправну црту.

Све је то чинио због тога – поверавао се песник Андрићу – да га не би ко изненадио и затекао на оваквом послу. Срамота би га било да неко на његовом столу угледа и на први поглед открије да се пред њим, на листу канцеларијске хартије, налазе стихови и строфе, који су графички тако лако и нападно уочљиви.

Тако је дипломатски службеник Милан Ракић, кришом, у маленој изби свог министарства, обављао и свој споредни посао на поезији.

Сакривао се пред другима као песник.

Покушавао је и успевао у томе да се не разликује од њих: облачио се као и сви други, одлазио у њихове кафане, поручивао јела каква су стајала и на суседним столовима, пио обична (црна) вина као и сви остали.

О таквом Милану Ракићу причао је Иво Андрић, истичући песникову скромност, али и његову урођену отменост и ненаметљиво достојанство…

Док је све то изговарао… осећао сам, по приповедачкој уживљености у своју тему… као да је Андрић, говорећи о господству Ракића, причао о самоме себи…

Стеван Раичковић

Извор: Раичковић 1996: Стеван Раичковић, „Господин Милан Ракић”, у: Један могући живот [прир. Мирослав Максимовић], Београд: БИГЗ – Српска књижевна задруга, 201–204.