На данашњи дан, 18. новембра 1905. године у Кикинди је рођен књижевник и академик Јован Поповић. Основну школу и гимназију је завршио у родном месту, после чега је уписао Филозофски факултет у Београду који ипак, због слабог здравља, није завршио. Његово песничко стваралаштво у почетку је у духу неоромантизма и експресионизма, да би затим увиђајући противуречности међуратне Југославије почео да се приближава напредном радничком покрету. Године 1929, баш у време шестојануарске диктатуре, као уредник алманаха социјалне лирике “Књига Другова”, био је ухапшен и осуђен на девет месеци затвора, а алманах заплењен. Без обзира на то наставио је са својом борбом, писао песме, приповетке, књижевне критике и био уредник и сарадник многих напредних листова и часописа. Покретао је расправе о битним проблемима књижевног и културног живота и реаговао на негативне појаве са марксистичког становишта. По избијању Другог светског рата одмах се прикључио НОБ-у, а након ослобођења био је на одговорним дужностима у политици и култури. Покренуо је и једно време уређивао Књижевне новине, а изабран је и за дописног члана САНУ. Поповићева поезија је револуционарна и искрена, а као приповедач је реалист, дубоко уживљен у ликове , односе и судбине људи. Најзначајнија дела су му збирке песама Хаџија вечности, Плес над празнином, Ласта у митраљеском гнезду и Песме, приповетке Реда мора да буде, Лица у пролазу и Истините легенде, као и студије и есеји Ђура Јакшић и његово доба, Светозар Марковић и Стерија и почеци српске драме. Јован Поповић преминуо је у Београду 1952. године, са тек напуњених четрдесет шест година, а његово име данас носи више школа, библиотека и улица у земљи.

Од важних догађаја везаних за Србију на овај дан издвајамо још:
1956. године умро је глумац Добрица Милутиновић.