Још давне 1970. године писац је први пут застао пред гвозденом, чипкастом капијом на порти Саборне цркве иза које је поглед обухватао запуштену, руинирану цркву, разбијених прозора, огуљених фасада. Тада је био у друштву крстоносног проте Душана Вујичића и др Ђурице Хужвика, правника и библиотекара епархијске библиотеке. Од њих је

Ја осећам данас да у мени тече крв предака мојих, јуначких и грубих, и разумeм добро, у то мутно вече, зашто бојне игре у детињству љубих. И презирем тугу, заборављам бољу, јер у мени тече крв предака моји’, мучeника старих и јунака који умираху ћутке на страшноме кољу. Јест, ја