ЈЕДНО ВИЂЕЊЕ ВОДЕНИЦА У ОШЉАНУ ПОГЛЕДОМ У  ПОПИС СТАНОВНИШТВА И ИМОВИНЕ У СРБИЈИ ИЗ 1863. ГОДИНЕ Ошљане, село у приграничју са Републиком Бугарском у општини Књажевац у Зајечарском округу са 156 становника (Попис становништва, домаћинстава и станова 2011. у Републици Србији), сместило се на обалама река Клисура (Коритска), Белбрадичка и Ошљанска. На њима

Петар Кочић, босански приповедач из времена Аустрије у Босни, појавио се у први мах са више патриотизма него литературе; и са више намера него инспирације. Изгледао је већма босански устаник него босански писац; и човек за мегдане а не за медитације; и јачи на кубури него на перу. Нико није

– Могу рећи да ме је волео, да је готово свакодневно бивао са мном, код моје куће, у кафани, на шеталишту – прича Сима Пандуровић о Дису – али ми смо се, ипак, до краја његовог живота, ословљавали са „Ви”… Сима се једном договорио са Дисом да се нађу у

На окупираном подручју Србије догађало се нешто сасвим чудновато уколико се не занемари у којој су великој мери демографски предуслови, бедни услови привреде и претешка и безобзирно строга окупациона власт ограничавали могућности за било какво политичко испољавање становништва. Ово чудно што се догађало потпуно у нескладу с друштвеним и политичким

Чича Илија Станојевић, београдски писац и глумац, легенда Скадарлије, заклео се да три месеца неће сести за сто. Већ сутрадан га неко сретне пијаног и приговори му: – Зар се, Чича Илија, тако држи реч? А овај му одговори: – Знаш, пио сам стојећи.   Извор: Анегдоте о српским писцима