Нема никога другога у српској књижевности који би био тако потпун представник најдубљега осећајнога и мисленога у нашем народу као Његош; он је с највећом снагом изразио унутрашње стихијске силе српскога народа. Његош је гениални духовни представник динарскога народнога типа, и то га диже у највеће висине нашег народнога духа.

Када је после смрти свога ујака, деспота Стевана, примио управу у своје руке, Ђурађ је био човек од преко педесет  година, и за собом je имао бурну прошлост. Необично јаког телесног састава, oн је био већ претурио преко главе многе невоље и несреће и доживео многа изненађења и разочарања. У

Имао је Зека Лакићев сабљу из Србије. О тој сабљи причала су се разна чуда. Многи су је видели, многи је нису видели, јер се та сабља не носи сваки дан и у сваки бој. Срби су више веровали, а Турци више страховали, да би то могла бити сабља Карађорђева.

[…] Прво изнад Шибеника, кад смо се између Книна и тог града зауставили у некој сумњивој крчми, други пут у Дубровнику, у обичној бакалској или житарској радњи, а затим на Пилама, у бедној изби у коју људи долазе да, док састављају караване, пију шљивовицу, ракију која је народно пиће, чуо

У Тачкама Трима имена су ина…   Не стоје, не часе ни галије царске ни чамци, ни барке, већ грабе и јуре – у грозници лудој туристичке фарсе – у шкољке ужитка и чар-авантуре.   Океан небеса, из Корена зрачан, на рубу је трена да распукне брескву, а Стрелац невидљив

Има народних прича које су толико општечовечанске да заборавимо кад и где смо их чули или читали, па живе у нама као успомена на наш лични доживљај. Таква је и прича о младићу који је, лутајући светом и тражећи срећу, зашао на опасан пут за који није знао куда га

Док је Бранислав Нушић био управник сарајевског Народног позоришта, дође неки млад писац ради своје драме, предате управо због приказивања. – Знате – почеће Нушић – ја бих врло радо изнео Вашу драму на позорницу, али наша три режисера хтела би да избришу један чин. – Па добро, бришите га