Србљи приповедају да Београд нису људи зидали, него је слетео с неба.

Кад је Бог видео такво место, он је својом промишљу створио град сав од бисера и злата и скерлета. Куле су му ноћу светлиле, било је видно надалеко, а људи у њему имали су чиста лица и крупне бистре очи са зеницама боје неба.

У једној кули, поред Дунава, окупљале су се девојке најлепших гласова и певале песме о Богу и о драгану у божијој војсци.

Такав бисер-град лако је намамио рђаве људе рушиоце и пљачкаше који су, у разним временима, насртали на Београд – да обаљују куле, отимају девојке, односе благо.

Колико год харали Београд, нису могли срушити цео град нити опљачкати све благо. То благо, из оних дворана и ризница – и данас светли, час јаче, час слабије, свакоме на други начин.

А оне девојке родиле су децу и посакривале их по закуцима града. Отуд и данас људи беле пути и лепих очију, с небеским погледом.

Драган Лакићевић

Извор: Лакићевић 2016: Драган Лакићевић, Српске легенде, Београд: „Вукотић медиа”, стр. 182.