На данашњи дан 1914. године у славонском селу Кућанци рођен је Гојко Стојчевић, потоњи патријарх српски Павле (Patrijarh Pavle). Рано је остао сироче, па је њега и његовог брата Душана, кога су потом током Другог светског рата убиле усташе, одгајила тетка. Основну школу је завршио у родном месту, а након завршене ниже гимназије у Тузли и богословије у Сарајеву, дошао је у Београд и уписао Богословски факултет. Ту је ванредно завршавао и преостале разреде гимназије, да би могао да упише и Медицински факултет, где је стигао до друге године, док је Богословски факултет завршио. У Београду га је затекао Други светски рат, одакле је, на позив свог школског друга Јелисеја Поповића, отишао 1942. године у овчарско-кабларски Mанастир Светa Тројицa и ту провео остатак рата. После рата постао је искушеник и замонашио се у Mанастиру Благовештење, узевши име Павле. Од 1949. године до 1955. био је у монашком братству Mанастира Рачa. У чин јеромонаха унапређен је 1954, исте године када је постао и протосинђел. Од наредне године до 1957. био је на постдипломским студијама на Богословском факултету у Атини. Архимандрит је постао 1957, а те године 29. маја изабран је и за епископа рашко-призренског, посвећен 21. септембра у београдској Саборној цркви, а устоличен 13. октобра у призренској Саборној цркви. За патријарха Српске православне цркве изабран је 1. децембра 1990. године, а сутрадан, 2. децембра, устоличен је у Саборној цркви у Београду. Церемонију је извршило 12 епископа, 12 свештеника и 13 ђакона. Избор је обављен за живота претходног патријарха, Германа, и без његове сагласности. У манастиру Пећка патријаршија устоличен је 22. маја 1994. године у трон пећких патријарха. За време мандата патријарха Павла обновљено је и основано више епархија. Обновљена је Богословија на Цетињу 1992. године. Отворена је 1994. године Духовна академија Светог Василија Острошког у Србињу и Богословија у Крагујевцу 1997. године, као одсек Богословије Светог Саве у Београду. Основана је и Информативна служба Српске православне цркве, Православље прес. Покренуо је 1993. године у Београду Академију за уметност и конзервацију, са неколико одсека (иконопис, фрескопис, конзервација), настава веронауке враћена је у школе, као и Богословски факултет у оквире Београдског универзитета из кога су га комунистичке власти избациле 1952. године. Имао је значајну улогу у превазилажењу раскола митрополије новограчаничке у Америци који је трајао више деценија и неколико пута је путовао у Америку, а посетио је и Аустралију. Својим начином живота и скромношћу постао је омиљен и близак не само православним верницима, већ и онима који то нису. Остало је забележено да није волео да се вози колима, као и да је монахињама Манастира Сопоћани одбио молбу да купе “фићу”, уз образложење да није у реду да тако троше новац који је дала сиротиња, а да приде може да се догоди да приликом проласка кроз неку барицу, ту сиротињу и испрскају. Дуго је одбијао да се и за његове и епархијске потребе набави аутомобил, говорећи да не жели да има кола док их свака српска кућа на Косову не буде имала. Ипак, на крају је пристао да се купи један “вартбург” за превоз робе и других потрепштина. Није са наклоношћу гледао на возни парк свештеника, епископа и владика, те су остале запамћене његове бројне и помало сократовске опаске на рачун њихових аутомобила, попут оне када је гледајући кола испред Патријаршијског двора, приликом заседања архијереског сабора Српске православне цркве, прокоментарисао: “О, Бог га видео, шта би тек возили да нису дали завет скромности?!” У складу са тим схватањима Београђани су често имали прилику да га виде како журно хода улицама града или се вози градским превозом. Патријарх Павле бавио се и научним радом, те је објавио монографију Mанастирa Девич, објављивао је студије из литургике у облику питања и одговора, од којих је настало тротомно дело Да нам буду јаснија нека питања наше вере, I, II, III. Приредио је допуњено издање Србљака и био аутор и приређивач још многих богослужних књига. Као патријарх се одрекао плате која му је припадала и примао је скромну пензију коју је стекао као епископ рашко-призренски. Новембра 2007. године, услед видне исцрпљености и са упалом плућа, примљен је на Војномедицинску академију у Београду на лечење, где је провео наредне две године. Преминуо је 15. новембра 2009. године, а у Србији је тим поводом била проглашена тродневна жалост. И сам дан сахране, 19. новембар, био је дан жалости у Београду, Републици Српској и у дистрикту Брчко. Од недеље 15. новембра до четвртка 19. новембра тело патријарха Павла налазило се у Саборној цркви где су непрестано читане молитве и где су верници долазили да му одају почаст, чекајући у километарским редовима. Према сопственој жељи сахрањен је у Манастиру Раковица. Заупокојена литургија, коју су служили патријарх васељенски Вартоломеј и чувар патријаршијског трона митрополит Амфилохије заједно са осталим владикама и свештеницима, била је у Саборној цркви, после чега је литија са његовим телом кренула према Храму Светог Саве, где је одржано опело. Процењује се да је литији и опелу присуствовало преко пола милиона грађана, све је било уживо преношено преко РТС-а, а међу присутнима су били како многобројни црквени поглавари и делегације, тако и друге личности из културног и политичког живота.

Од важних догађаја везаних за Србију на овај дан издвајамо још:
1920. године рођен је археолог и академик Милутин Гарашанин;
1923. године рођен је композитор Василије Мокрањац;
1937. године почела је прва сајамска манифестација на Београдском сајму;
1940. године умро је др Милан Јовановић Батут, српски лекар, књижевник, један од оснивача Медицинског факултета у Београду и његов први декан;
1944. године рођен је књижевник Милован Витезовић;
2007. године умро је физичар, академик и потпредседник САНУ Стеван Коички.