– Могу рећи да ме је волео, да је готово свакодневно бивао са мном, код моје куће, у кафани, на шеталишту – прича Сима Пандуровић о Дису – али ми смо се, ипак, до краја његовог живота, ословљавали са „Ви”…

Сима се једном договорио са Дисом да се нађу у кафани Лондон, у пола девет увече. Чекао га је до једанаест, па како ни до тада није дошао, вратио се кући. Сутрадан су се срели на улици:

– Где сте Ви? – упита Дис.

– Па ја сам синоћ био тамо где смо се договорили и чекао Вас до једанаест.

– Ја сам дошао.

– Када?

– У пола дванаест. Кад кажем да ћу доћи, то је сигурно.

– Знате, Дисе – рече Сима, смешећи се – Ви сте могли доћи и прекосутра, али то не значи да је требало да седим дотле у кафани.

Извор: Анегдоте о српским писцима [прир. Катарина Стојановић], Граматик, Београд, 2009, стр. 48–49.