Једна од многих кафана у Савамали. Као власник се 1874. помиње и капетан Миша Анастасијевић.

Кафана је имала приземље и спрат, на којем су биле собе за спавање и пространи чардак са погледом на Саву. Хране и слаткиша је било напретек. Била је позната по оргијању, весељима до зоре и шенлучењима.

По тадашњој категоризацији припадала је кафанама другог реда с дозволом, по одлуци из 1884. године, да запосли две девојке. Лиман се звало само место (обала) где су пристајале босанске лађе.

Ту, око обале, живели су Турци који су држали магазе и кафанице, где су одседали трговци Бошњаци, који су стизали лађама у Београд. Ту на Лиману имали су и Срби и Турци сваки свога чиновника за прегледање тескера (роба, терет, ствари) оних који допутују лађама.

Од тих тескера и надлежности српске и турске власти често је долазило до сукоба, а једном чак, 24. јула 1860. године, на Лиману „леже” и крв међу Србима и Турцима, тако да је чак и официр Бучовић морао са војском дотрчати из касарне да утиша сукоб. Тада је Лиман ушао чак и у дипломатску преписку гарантних сила, које су поводом горњега сукоба размењивале ноте. Последица тога сукоба је била да је турска власт дигнута са Лимана.

Кафана Лиман имала је у своје време најпространији чардак, који се налазио изнад воде. Кафана је била позната у народу по имену Лиман и На лиману.

Видоје Голубовић

Извор: Голубовић 2019: Видоје Голубовић, Механе и кафане старог Београда, Београд: „Лагуна”, 224.