Напустивши Коцељеву и Мачву, где је био учитељ и председник општине, Јанко допутова у Београд и ту се посвети књижевности. У прво време био је коректор Државне штампарије. Стан је узео код једне удовице у Скадарлији. Вечери је проводио с Војиславом и Брзаком код Коларца. Једног јутра Јанко исприча пријатељима код Дарданела како прошле вечери умало није изгубио живот. Главу му је спасла једна ситница.

– Стан ми је трошан – причао је Јанко – соба пространа и висока, али рабатна и таваница трула. И шта је било? Синоћ, после оне силне кише, око поноћи, две греде попустише и таваница паде на кревет у коме ја спавам!

– Побогу, човече – крстили су се пријатељи и чудили – како си остао у животу?

А Јанко озбиљно објасни:

– Како сам остао? Просто. То је било око поноћи, а ја, као што видите, у то време никад нисам код куће.

Извор: Златни прах : антологија анегдота о знаменитим личностима [прир. Урош Јечменица], Службени гласник, Београд, 2018, стр. 530.