Најстарија дела српског иконописа, која су потицала из времена пре стварања независне српске државе, нажалост, нису очувана. Не постоје ни писани извори на основу којих би се могла стећи основна знања о њиховом изгледу, а још мање о ликовним и другим вредностима. Само на основу сачуваних примерака из збирки византијског иконописа и иконописа из других словенских области може се претпоставити како су изгледале најстарије српске иконе. Стога се развој српског иконописа може пратити тек од XII в., од када потичу најстарија остварења и од када се појављују писмена сведочанства забележена у биографијама првих Немањића. Тешкоће у успостављању представе о развојним токовима иконописне делатности, нарочито у XII и XIII в., па и у неким другим раздобљима средњег века, настају отуда што је сачуван веома мали број икона и што до нашег времена није доспео ниједан у целини очуван средњовековни иконостас. Осим тога, неки најстарији прмерци српских икона налазе се у тешко приступачним трезорима цркава, приватним збиркама и музејима од Шпаније и Француске до Русије, што у значајној мери отежава њихово изучавање.

У знаменитој збирци икона у манстиру Хиландару налази се известан број драгоцених икона, које, у недостатку других дела, донекле осветљавају развој српског иконописа од XII од XV в. Међу њима се истиче мозаичка икона са представом Богородице Одигитрије, која, по мишљењу неких стручњака, потиче из последње деценије XII в. и рад је неког веома доброг провинцијског мајстора, кога су ангажовали Стефан Немања и Свети Сава за време свог боравка на Светој Гори. По својим стилским обележјима ова икона је блиска фрескама оног времена. Иако у манастиру Студеници нису сачуване оригиналне иконе с почетка XIII в., њихов изглед је доста тачно репродукован у фреско-техници. Реч је о двема иконама: Богородици Студеничкој, која је насликана у наосу Богородичине цркве, и Богородици Заступници (Параклиси), представљеној на двема фрескама које илуструју пренос Немањиних моштију из Свете Горе у Србију. Једна фреска се налази у јужној капели студеничке припрате и потиче из треће деценије XIII в., а друга у јужној капели сопоћанског нартекса с краја XIII в. Претпоставља се да су оригиналне иконе на првобитном студеничком иконостасу сликали цариградски мајстори, који су и аутори фресака из 1208–1209. г. Зна се, међутим, на основу података из Теодосијеве биографије Светог Саве, да је Немањин син за поклон манастиру Филокалу наручивао иконе у Солуну „код највештијих сликара”.

Најстарија очувана икона која би се могла приписати српском мајстору из прелазних деценија XII и XIII в. налази се у катедрали у француском граду Лаону. То је икона Убрус Исуса Христа, која иначе има сродности са истоименом фреском из Богородичине цркве у Студеници. Две иконе из друге половине XIII в. са представама Христа и Богородице, које се чувају у Хиландару, представљају изузетно драгоцене примерке. Икона Богородице стилски је блиска сопоћанском сликарству, а икона Христа, због склоности реализму, приписује се непознатом српском мајстору. О броју икона које су се налазиле у власништву чланова владарске куће Немањића сведочи данас непостојећи депозит краљице Белославе, жене краља Владислава, из 1281. г., у коме се набраја преко 20 икона. Међу њима је била икона са ликом Светог Симеона (Стефана Немање), што се сматра првим српским портретом на икони. Дарежљиви и штедри српски владари поклањали су иконе црквама и манастирима ван граница своје земље. Захваљујући томе, до данас су очуване две српске иконе у Италији: једна у Ватикану, поклон краљице Јелене Анжујске, жене краља Уроша, а друга у Цркви Светог Николе у Барију, дар краља Стефана Дечанског. Верује се да су ове иконе, као и низ других које нису очуване, сликане у атељеу краља Драгутина, који помиње његов биограф Данило II. О стилској блискости српског зидног сликарства и иконописа у првим деценијама XIV в. сведоче очуване иконе у Хиландару, а примерци који се приписују Михаилу и Евтихију, познатим мајсторима краља Милутина, и од којих се неки налазе у Охриду, показују не само висок уметнички квалитет већ и иконографску и стилску идентичност са њиховим фрескама.

Срећно очуване иконе са првобитног каменог иконостаса у Дечанима из средине XIV в. дело су приморских уметника, који су сликали дечанске фреске. Свих пет примерака великог формата предочавају, као и живопис, уметничке прилике у доба цара Душана. Његово проглашење за цара и анатема цариградског патријарха прекинули су уметничке везе са Цариградом и осталим византијским уметничким средиштима. Главну улогу у зидном сликарству и иконопису тадашње Србије имали су мајстори из јадранског приморја и Македоније. Ови уметници у српски иконопис уносе одређене елементе којима се непосредније исказују сензибилност и известан емотивни набој, што ће постати једна од одлика иконописних дела у наредним деценијама.

Значајно место у српском иконопису заузимају дела браће митрополита Јована и јеромонаха Макарија из манастира Зрзе код Прилепа, који су припадали сликарској радионици што је деловала у Повардарју и Поморављу крајем XIV в. и почетком XV в. Сликајући експресивно и пластично, са наглашеним контрастима светло-тамно, али и са изразитом ликовном културом, зограф митрополит Јован ће остати забележен у историји српског иконописа као особена личност, док ће Макарије, и као иконописац и као аутор живописа у цркви манастира Љубостиње, пружити запажен удео развоју тзв. монашког стила у српској уметности.

Тежња за враћањем византијским узорима, уочљива у нашем зидном сликарству крајем XIV и почетком XV в., запажа се и у српском иконопису тог времена. О томе сведоче три иконе из збирке Народног музеја и Музеја примењене уметности у Београду: Чудо у Хони, Свети Сава и Свети Симеон и Свети Димитрије. Сва ова дела на различите начине показују ново, интимистичко схватање у српском сликарству, однеговано у отменој дворској и властеоској средини моравске Србије и деспотовине.

Више очуваних дела српског иконописа из времена турске окупације (1459–1690) омогућују да се сигурније прати његов развитак, мада су извесне фазе развоја, нарочито у деценијама пред обнову Пећке патријаршије, остале мање познате. У тешким и неизвесним политичким и економским приликама, које су трајале готово један век, није било услова за организованију израду икона, утолико пре што је укидањем српске црквене организације нестало главног верског и уметничког средишта. Ретки ктитори сналазе се на разне начине, набављајући иконе и друге реликвије од путујућих мајстора из источних и западних области. Књиге штампане у српским штампаријама: војводе Божидара Вуковића у Венецији (1519–1538), у Грачаници (1539), Рујну (1537), Милешеви (1554), Београду (1552), Мркшиној цркви (1562–1565) и др. ублажавју несташицу боголужбених књига и, што је важно, својим илустрацијама почињу да утичу на иконе и фреске. У западне крајеве Пећке патријаршије доспевају иконе из итало-критских радионица, а у источним се, уз много труда, светачке слике обезбеђују радом ретких, готово залуталих мајстора, који су се однекуд појављивали и брзо нестајали.

Радомир Станић

Извор: Станић ³2002: Радомир Станић, „Иконопис”, у: Културна ризница Србије [саставио и уредио Јован Јанићијевић], Београд: ИДЕА, 151–153.