Господар Зете Иван Црнојевић је пред турском најездом био принуђен да постепено помера седиште своје државе. Он 1475. године напушта Жабљак и сели се на Обод, али, пошто ни тамо није осећао сигурност, своју престоницу оснива у подножју планине Ловћен, у изолованом Цетињском пољу. На истом месту 1482. године подиже себи двор, а две године касније гради и задужбину, Цетињски манастир. Ради одбране своје резиденције он подиже две тврђаве са одбрамбеним кулама на Орловом кршу и на путу ка Бјелошима. У новоизграђени манастир 1485. године је са оствра Врањине пренео седиште Зетске митрополије.

Богородичино привиђење

Како Нико Мартиновић објашњава у свом делу Црна Гора – Биографски записи I: Трагом историјских мијена, у рату који је почео 1476. године Иван је изгубио знатне области. После две године Турци су узели Жабљак и више га нису напуштали. Црнојевић је напустио своју земљу и лутао Италијом. Како се наводи у уводу повеље Цетињском манастиру, у Лорету је посетио чувену ходочасничку цркву, посвећену Богородици, која је у то време била поштована као једна од највећих католичких светиња. Иван Црнојевић се у тој цркви помолио и заветовао да ће, ако се врати у своју земљу, саградити манастир Богородици у славу. Чим се вратио, своје обећање је испунио, те је манастир на Ћипуру завршен у лето 1484. године. Манастирском повељом коју је издао после тога, својој задужбини дао је многе поседе и приходе. „Оснивачком повељом, у споразуму с ондашњм митрополитом зетским Висарионом, Иван је одредио да ’свештенејши отци архијереји’ са својом ’братијом’ морају одржати ’општежитије’ без обзира на висину манастирских прихода и да нико не смије ’ништа стезати ни у своју кјелију држати’. За нарушитеља ових принципа, уз казне и прогонства, предвиђао се и прогон из манастирске заједнице”, наводи Мартиновић.

Иван Црнојевић

Благо на сигурном

Скадарски паша Сулејман Бушатлија у два наврата је продирао на Цетиње у току Морејског рата (1684–1699). Манастир је 1685. године опљачкан, а 1692. године и срушен. Од 1688. до 1692. године на Цетињу се налазила млетачка посада, на захтев владике Висариона и црногорских главара под заповедништвом Зана Грбичића. Под вођством паше Сулејмана, турска војска је у рану јесен заузела одбрамбену кулу и спремала се да нападне манастир.

„Настојећи да избегне нове погибије и манастир без крви заузме, Сулејман-паша је упутио писмо Зану Грбичићу, са позивом на предају. Паша у писму поручује: ’…Него излази отле на госпођинога бога вјеру’, и потом пријети: ’Ако ли нећеш, ано ћу те опколити’ и држати у опсади, макар то било и ’за по године’”, наводи Мартиновић. Чувши вести да ће Турци доћи са топом, веће војних старешина донело је одлуку да се прихвати Сујелманова понуда и да се Цетиње напусти. Пре него што су напустили манастир, которски провидур Никола Ерицо наредио је да се у дворишту постави мина, да се натрпа барута и да се запали када Сулејман буде ушао у манастир. За то време монаси су у велики бунар бацили сва манастирска блага, која су извађена у време књаза Данила.

Пао манастир али и 300 Турака

Долфин у опису епилога наводи да су браниоци истог дана напустили место, условљени тиме да манастир буде срушен. Али непријатељу је покварено задовољство, јер је следећег јутра, док је паша обилазио манастир, мина експлодирала и под рушевинама је остало 300 Турака, међу којима су били и најугледнији официри и најближи пашини сарадници, а сам паша је рањен у раме и у ногу, као што стоји у исказу војника који је био заробљен и пуштен на слободу према одредбама споразума о капитулацији. Турци су манастир срушили до темеља.

Дизање из пепела

О првобитном изгледу манастира сведоче графичка представа из цетињског Октоиха који је штампан у Цетињској штампарији 1494. године и план млетачког инжењера Ђованија Франческа Барбијерија. Манастирски комплекс налазио се на површини од 1.400 квадратних метара. Био је опкољен рововима испуњеним водом и одбрамбеним зидом са 62 пушкарнице. Унутар зидина налазили су се конаци, мања Црква Светог Петра и велика Базилика Свете Богородице, која је била окружена тремом са 18 стубова.

Манастир је обновио владика Данило, родоначелник династије Петровић Његош. Нови манастир био је скромнијег изгледа. Подизан је од 1701. до 1704. године на месту некадашњег дворца Иванбега Црнојевића. Том приликом је уграђено камење из старог, а пренета је и плоча са грбом Црнојевића и посветом Ивана Црнојевића.

Обнова под Светим Петром Цетињским

Турци још три пута разарају манастир. Ахмет-паша 1712. године продире до Цетиња и руши га, а други пут ова светиња страда 1714. године под вођством Нуман-паше Ћуприлића, везира и гувернера Босне. Владика Данило успева да обнови манастир 1724. године. Последња у низу несрећа био је напад скадарског везира Махмуд-паше Бушатлије 1785. када га је спалио. Након доласка из Русије, Петар I Петровић Његош, митрополит и владар Црне Горе од 1782. до 1830. године, обновио је манастир.

Данас се у њему налази црква посвећена празнику Рођења Пресвете Богородице, у којој су мошти Светог Петра Цетињског, рука Светог Јована Крститеља која је крстила Исуса Христа, честица Часног крста Господњег на ком је Исус разапет, епитрахељ (еитрахиј) Светог Саве, круна Стефана Дечанског, штап Ивана Црнојевића, барјак Балшића и многи други црквени барјаци, као и мноштво вредних богослужбених књига, а међу њима и прве књиге штампане у Ободској штампарији.

Аутор: Марија Јовановић

Извор: часопис Историја, бр. 32, Ecoprint d. o. o., Београд, стр. 22–23.

https://www.youtube.com/watch?v=3qXcCHAB0Og