Налазила се на Чубури крај Чубурског потока. Власник кафане до Првог светског рата био је Лука Кнежевић, који је 1909. омогућио члановима Културног друштва Абрашевић да у њој одржавају пробе. Остала је упамћена и као једно од места где је 1915. пружен снажан отпор аустријским јединицама које су освајале Београд.

Да ли бисте допунили Ваш одговор на пиатње о пресудној лектири? ‒ Право да вам кажем, ја никад нисам у животу поштовао оно што књиге кажу, него сам увек ишао широко отворених очију, пратећи и размишљајући о свим збивањима и последицама у животу. Најкраће речено, од књига увек сам више

Још током студија у Минхену, код Ажбеа, Екстера и Јанка, Надежда је изучавала живот сељака, сцене из сеоске свакодневице, обичаје, типове и костиме, сликајући под отвореним небом. Већ у то време она је била изузетно добро обавештена о новинама које је европска модерна уметност убрзано прихватала; на темељима уметности сецесије,

Говор на парастосу у Саборној цркви у Београду, о 20-годишњици смрти (1944) Данас чинимо помен песнику и пророку Алекси Шантићу: песнику и пророку наших Голгота, наших страдања данашњих као и досадашњих. Он је савремен данас као што је био јуче; биће савремен и сутра. Јер је пророк тиме што је

  Одмичући у модру раван испод брега, она их брзо изгуби из вида и угледа за собом само збрку догађаја и својих осећања. Збрку свега. Осети да је обухвата очај који је знала, који је осећала ретко, али тад с грозном јасноћом. Данима сањајући у сну понор у који пада.

  Петар II, највећи песник наш, спада и међу најважније владаоце у нашој историји. Мада је дошао веома млад на управу, одмах је ухватио чврсту власт, и од првог дана осетило се у Црној Гори да је на владу дошао човек који зна шта хоће и који има и воље

На Ћуприји, 1815, углави Милош са Марашли Али-пашом онај познати уговор по којем је престала борба између Срба и Турака. Неке народне старешине, нарочито Павле Цукић, незадовољне скученим правима која су Србима јемчена уговором, почеше викати на Милоша и тражити да се и даље војује. Саслушавши њихове прекоре и тежње,

  После српске победе у Боју на Тичару, дођу преко Дрине неколики Турци да се разговоре о примирју. ‒ Бива, ко је међу вама Црни Ђорђе? ‒ Којекуде, ја сам. Неком сам црн, а неком сам и бео! Виде Турци њега у гуњу и опанцима, а све војводе у чоји,

‒ У Флоренцу нас је походио неки Димитрије, стари стражмештер, Србин из Војводине ‒ бележи Љуба Ненадовић. ‒ Чух ‒ вели ‒ Господару, да си овде и дођох чисто од српске жеље да видим и да пољубим руку тако славнога господара од славне Црне Горе. То нам је све што

Румено је небо, пламенови лижу, види се дим од села која горе. Свака планина и свака долина Србије огрезла је у крви. Неверник Турчин је завојштио, и отима и пљачка: зашло је блиставо сунце Србије пред безбожним полумесецем. На борбу се спрема Краљ Марко, јуначни Краљ Србије, да спасе мили

  […] Други круг српске народне поезије садржи песме које се односе на несрећну битку на Косову, којом је цела Србија била покорена од охолих Отомана и у којој је последњи цар Срба изгубио и престо и живот. Неке од ових песама помињу организовану издају, а као издајника сматрају Вука,

„У својој сатири Јазавац пред судом Петар Кочић је езоповским језиком извргао беспоштедној критици наказности аустроугарског режима у Босни и Херцеговини.” Тако стоји у једном приказу Кочићевог дела, које сви добро познајемо. Знамо добро и његов језик, за који је Исидора Секулић једном приликом рекла: „Кад би могао језик једнога