
МИСАО ДАНА

МИСАО ДАНА

БЕОГРАД ВОДИЛИ ПРАВНИЦИ, ЛЕКАРИ, ИНЖЕЊЕРИ, АЛИ И ЈЕДАН СТОЛАР (II)
Крајем 19. века (а и касније) место председника београдске општине као по правилу било је резервисано за припадника оне странке која је у том тренутку састављала српску владу. Тако је Живка Карабиберовића, након његовог другог мандата, наследио радикал Никола Пашић, који ће такође у градској фотељи бити у два наврата

БЕОГРАД ВОДИЛИ ПРАВНИЦИ, ЛЕКАРИ, ИНЖЕЊЕРИ, АЛИ И ЈЕДАН СТОЛАР (I)
Од Илије Чарапића до Драгана Ђиласа, за 174 године (од 1939. до 2013) Београд је имао 65 челних људи престонце, чије су се функције током тог дугог периода различито звале. Имали смо тако управитеље вароши и председнике београдске општине у кнежевској и краљевској Србији, односно Југославији, социјалистичке председнике Народног одбора

У ПОЧЕТКУ БЕШЕ РЕЧ

МИСАО ДАНА

МИСАО ДАНА

МИЛОШ ОБРЕНОВИЋ: БОЉИ ОДОШЕ БОЉИМА
На пријему код султана Махмуда II, у Цариграду 1835, султан рече: – Милош, па Милош, па Милош! Па мислио сам да си ти као највећи град у Србији, а сад видим сасвим нормалног човека. Побогу, Милошу, зар Србија немаде никога бољега да пошаље турском цару? А Милош одговори: – Јок,

У ПОЧЕТКУ БЕШЕ РЕЧ

МИСАО ДАНА

МИСАО ДАНА

СЕНТАНДРЕЈСКИ ЗВОНИЦИ (VI)
Још давне 1970. године писац је први пут застао пред гвозденом, чипкастом капијом на порти Саборне цркве иза које је поглед обухватао запуштену, руинирану цркву, разбијених прозора, огуљених фасада. Тада је био у друштву крстоносног проте Душана Вујичића и др Ђурице Хужвика, правника и библиотекара епархијске библиотеке. Од њих је

„Наслеђе”
Ја осећам данас да у мени тече крв предака мојих, јуначких и грубих, и разумeм добро, у то мутно вече, зашто бојне игре у детињству љубих. И презирем тугу, заборављам бољу, јер у мени тече крв предака моји’, мучeника старих и јунака који умираху ћутке на страшноме кољу. Јест, ја

У ПОЧЕТКУ БЕШЕ РЕЧ

МИСАО ДАНА

МИСАО ДАНА

У ПОЧЕТКУ БЕШЕ РЕЧ

МИСАО ДАНА

МИСАО ДАНА

ЈОВАН ДУЧИЋ: САМО СМРТ ОТИМА ПЕСНИКУ ЊЕГОВО ПЕРО
У једном друштву повео се 1939. разговор о песнику Милану Ракићу. Неко је упитао Ракићевог сабрата Јована Дучића: – Зашто је тај ретко талентовани песник тако рано престао да пише? – Не знам зашто, само знам да је била велика штета и несрећа за српску књижевност што је Ракић још