Драгутин није био човек дела и иницијативе. На устанак против свога оца он се решио више под утицајем своје околине и по наговору своје тазбине и можда жене, него по својој вољи. Он је у целу ту ствар ушао, како изгледа, нерадо и против своје воље. У спољној политици Драгутин

Добила је име по власнику, Игњату Бајлонију, који је 1855, на позив зета Антона Немеца, дошао у Србију са женом и четворицом синова. Бајлони је као кожарски радник желео да срећу за себе и породицу потражи у Америци. О овој својој намери писмом је обавестио сестру и зета. Међутим, сестра

Међу малобројним делима из прве половине XVI в. својим високим уметничким  квалитетима посебно се истиче девет икона великог деизисног чина из манастира Крушедола, насталог између 1509. и 1512. г. Иконе су рад врло даровитог сликара, који је своје солидно сликарско образовање стекао вероватно у Влашкој, у области у којој су,

– Зашто је у порти и у цркви увек тишина? – питали су дечаци младог монаха Павла. – Да тиха буде молитва – одговори он. – Ако је тиха, хоће ли је Бог чути? – Бог чује сваку молитву, и ону коју не чује онај који се моли. – А

Била је позната и као кафана Рајић. Зграда је саграђена око 1865. Први закупац – Никола Свилокосић. Кафана се налазила на Великој пијаци, на локацији на којој су некада постојали хотел и кафана Македонија. Спомиње се као једна од кафана у којој је организована прослава поводом предаје кључева града кнезу

Између прошлогодишње своје изложбе и ове данашње у Павиљону Цвијете Зузорић, Петар Лубарда је провео у свом крају, сликајући планине, шуме и људе око себе. Ако је икада осамљивње могло помоћи уметнику да се боље саживи са уметношћу и да је из основа прожиме својом личношћу, то је помогло овоме

Још једно прољеће! С прољећа у нама ускрсавају сва наша минула прољећа. То су годови душе. Свако је од њих једно митарање: из њега клисне биће у новом перју и узлеће к сунцу са цијуком новим. Човjек вјерује да је његово дјетињство, заглушено читавим доцнијим животом, заувијек покопано. А оно

У стара времена, кад се Београд још звао Сингидунум, дође на ушће Саве у Дунав једна војна легија – хиљаде војника опремљених за рат и за крв. Пред њима вођа, одан и вредан у свему. Једне вечери, док је обилазио страже на тврђави, загледа се с високе куле у даљине

– Знате и сами да сам Милану Стојадиновићу, више пута, усмено и писмено помињао мој проблем и молио га да ми побољша положај, а с обзиром да ми је рекао да њега представљам у Риму. А знате шта ми је одговорио. Рекао ми је: „Господине Црњански, ја имам две врсте

Најстарија дела српског иконописа, која су потицала из времена пре стварања независне српске државе, нажалост, нису очувана. Не постоје ни писани извори на основу којих би се могла стећи основна знања о њиховом изгледу, а још мање о ликовним и другим вредностима. Само на основу сачуваних примерака из збирки византијског

(…) Вратио сам се исто онако смешан као што сам и отишао. Ја сам је оставио и вратио сам се дома. Па шта сад? Ништа. Миран сам и задовољан. Понегде падне један жут, увео лист, ја му климнем главом нико и ништа сам. Задовољан и спокојан. Тетке ми плачу по