Познато је да је кнегиња Љубица[1] живела, пред своју смрт, у Новом Саду. Тамо је и умрла и одатле је пренесена у манастир Крушедол. Она је становала на Главној пијаци. Моја мати се познавала са кнегињом још из Београда, када је одлазила у походе својој сестри Хаџићки Светићки. Светић је

Вељко Петровић је причао у Клубу књижевника како је први пут, пре оног рата, посетио Јована Скерлића. „Улазио сам у Скерлићев кабинет на Универзитету управо у часу кад је излазио један млад човек. Скерлић ми је, пружајући ми руку, уместо поздрава рекао: ’Јесте ли видели овог младог човека? То је

Неко у кафани прича како је славни руски писац Тургењев једном рекао да љубав и глад гоне човека на велике подвиге. – Е то се не односи на нашег Чича Илију – каже Стеван Сремац. – Зашто? – упита неко са стране. – Па зато што нашег драгог Чича Илију

Неће ти поверовати ни да, ако си био луд, као што је неко рекао, био си увек оригиналан и тиме једино за природу моралан. Тако стижемо до идеје о одговорности: можеш ли ти да зајемчиш свој будући живот својим садашњим? То је опет о моралу реч! Али да ли си

[…] Српска историја је дала лик Светог кнеза Лазара, који је убијен у бици на Косову 1389, у борби против турског завојевача. У тексту који је монахиња Јефимија извезла сребрним и златним нитима на покрову од црвеног сатена, Лазар је представљен као мученик који се жртвовао за своју земљу и

Г. Сибе Миличић је једна од врло познатих београдских личности. Они који имају ту слабост (или врлину) да пре ручка учине своју малу шетњу корзом, од Академије до Москве, могу скоро увек срести високу и снажну прилику нашег песника, насмејану, глатко избријану, мало намакнутог шешира на очи, како се руку

О сину и наследнику Вукашиновом, краљу Марку, прослављеном јунаку српских народних песама – Краљевићу Марку – нема скоро никаквих савремених података. Одрастао у доба моћи и славе српске државе, Марко је дочекао њене поразе и расуло. О Марку се зна само толико да је био несрећан у брачном животу. Прву

За опкладу Тин Ујевић, везаних очију, проба разна вина и по укусу погађа које је које. – Црно, преклањска берба. Донели сте га од Гинића. – Сићевачко! Лањско. Троше га код Трандафиловића и Три сељака… – Смедеревско, овогодишње, каже код треће пробе, није најбоље. Виноград окренут југозападу. Доносе му четврту

Историјски извори немају скоро никаквих података о Вукашиновој личности. По ономе што се зна о његовом раду, изгледа да је био човек од акције и да је добро и реално гледао на ствари. Веран сарадник Душану до смрти, Вукашин је остао веран и његовом сину и наследнику, док није дошао

Тамо доле, изгледа, певају. Тамо доле је и разорени мост, грозно, душмански пресечен по половини. Не треба му да се окрене (и не би се ни за шта на свету окренуо) па да види цео призор: при самом дну глатко одсечен стуб, као џиновско дебло, и разнесен у хиљаду комада

[…] Љубав и херојство, главни предмети све поезије, најпопуларнији су и међу Словенима. Но једна од особености њихове поезије јесте да се ова два предмета држе већма одвојено него што је то код других народа. […] Но топла и нежна срца словенских жена ипак налазе начина да задовоље ту природну

Неко у кафани прича како је славни руски писац Тургењев једном рекао да љубав и глад гоне човека на велике подвиге. – Е то се не односи на нашег Чича Илију – каже Стеван Сремац. – Зашто? – упита неко са стране. – Па зато што нашег драгог Чича Илију

Сунце су Срби, као уосталом и други народи, замишљали (представљали) сасвим конкретно, као ватрен предмет, у првом реду као ватрен котур, онако како је то замишљено још у религијама индоевропских народа. Оно што се о сунцу каже у српским загонеткама није увек само продукт (песничке) маште, него су често преостале

Неколико дана после неке трибине, на којој су, између осталих, говорили Матија Бећковић и Ратко Адамовић, Адамовић вели Матији: – Једино су тебе и мене новинари цитирали. – Мора да су ишли азбучним редом – одговара му Матија. Извор: Анегдоте о српским писцима [прир. Катарина Стојановић], Граматик, Београд, 2009, стр.

Пре коју годину у Српској академији наука и уметности постављена је изложба посвећена српским аутохтоним воћкама (Старо и нестало воће Србије). Изложба је имала снажан одјек у медијима, подсетила је многе од нас на плодове наших древних воћака, на њихова моћна и дуговечна стабла. У Академијиној галерији кичицом је, уз

Једном ми је један добар познавалац шпанске књижевности (и не само шпанске!) рекао да ни у једној књизи на свету не налази толико подстрека за рад и толико помоћи у мучном тражењу правог пута, свога пута у животу и књижевном раду, дакле у оном што је у ствари увек била

Догодило се једном да се Ђура Јакшић не „причести” све до мрака, а предвече пут га доведе до кафане Три шешира у Скадарлији, коју је иначе, као и неколико других „бирцуза”, називао „винским врелом”. Наручујући пиће, Ђура је изговорио стихове: Е, насуво кад си, Ђуро, Цео овај дан изгурô, А

[…] Кад се један народ тако уздигне на хоризонту, увек је добро упознати његову историју, а за тајну будућности питати му прошлост. Нажалост, с народима је слично као с појединцима: њима се бавимо тек кад успеју и увек је касно да се забринемо због оног што им се догодило. У

Једна од многих кафана у Савамали. Као власник се 1874. помиње и капетан Миша Анастасијевић. Кафана је имала приземље и спрат, на којем су биле собе за спавање и пространи чардак са погледом на Саву. Хране и слаткиша је било напретек. Била је позната по оргијању, весељима до зоре и

Цар Урош је наследио од свога оца велику и пространу државу, али она је била састављена из разнородних елемената и поједине области у њој нису још биле чврсто везане за српску државу и њено државно средиште. У многим областима, које је Душан био освојио, био је у знатној већини етнички