Да се не заборавиЗанимљивостиЉуди

СВЕТИСЛАВ СТЕФАНОВИЋ – ЛЕКАР ПЕСНИЧКЕ ДУШЕ

Порекло

Порекло породице Стефановић је из Србије, одакле су после слома I српског устанка пребегли у јужну Угарску. Прво су се населили на подручје Чуруга, а потом у Срем. Деда Стефан је био свештеник. Служио је у Mанастиру Св. Архангела Гаврила код Пећинаца. Светислав Стефановић је рођен у скромној породици 1. 11. 1877. г. у Новом Саду. Отац Гаврило је био кројач, а мајка Кристина домаћица. Старији брат Стеван је био сликар и иконописац. Рано оставши без родитеља дечаково васпитање на себе је преузео деда по мајчиној линији. Он је живео у Старом Футогу, где је држао познату крчму. Светислав је завршио Српску велику православну гимназију у Новом Саду (1889–1896). Прво је кренуо на студије технике, па се пребацио на философију да би на крају за свој животни позив изабрао бели мантил. Медицину је студирао у Прагу и Бечу, где су му предавали чувени професори Лудвиг, Екснер, Милер… Уз медицину бавио се и књижевношћу, која га је опчињавала од најмлађих дана. Широко образован говорио је италијански, мађарски, енглески, француски, латински, хебрејски, а служио се и грчким…

Породица и струка

Често одлазећи код рођака у Краљево, загледао се у Милану Боту, кћерку познатог хирурга Павла Боте. Убрзо су се венчали и добили троје деце: Богдана, Павла и Милицу. Милана је студирала технику у Цириху и била најбоља другарица Милеве Марић-Ајнштајн.

Милана Бота Стефановић

Милана Бота Стефановић

Лекар у Јагодини постаје 1903. г., потом у Ћуприји, Обреновцу и напослетку се скрасио у Београду, где га затичу Балкански и Први светски рат. У ратовима је био командир пољске болнице Српске војске са којом је извојевао многе победе. Прошао је Aлбанску голготу и опорављао се на острву Крф. У рату се истакао у лечењу колере и тифуса, и за своје заслуге је одликован.

др Светислав Стефановић 1917. г. на Солунском фронту

др Светислав Стефановић 1917. г. на Солунском фронту

После ослобођења 1919. године остаје у Београду као лекар. Издаје велики број стручних радова, који му доносе углед у лекарској заједници. Организатор је Друштва за душевну хигијену, а оснивач је први секретар, председник и потпредседник Југословенског лекарског друштва. Oсам пута се налазио у приређивању конгреса ЈЛД и Свесловенског лекарског конгреса у Сплиту. Уређивао је гласник ЈЛД и био је начелник општинског санитета у Београду. На Медицинском факултету у Београду један је од оснивача Kатедре за патологију а као лекар је пензионисам 1935. г. Нажалост, Милана је преминула 1931. г. па се Светислав поново оженио овај пут Гитом Радич са којом је добио Антона и Ану. Занимљиво је запазити да су сва његова деца били врсни интелектуалци.

Песник, политичар и жртва

Свој литерарни рад Светислав је испољио још у школским данима. Још као ученик петог разреда Православне гимназије у свет лирике га је увео професор Јован Грчић уврстивши његову песмицу Лаку ноћ у свој часопис Стражилово, који је поред Летописа Матице српске био најуређенији часопис у тадашњој српској књижевности. Чак је и познати композитор Дубек компоновао мелодију на једну од Светиславових песама која се певала на Светосавском балу у Новом Саду. Бајковит почетак, али – трновит пут. Свој први критички рад написао је 1897. а насловио га је О Војиславу. Како је све више одрастао и сазревао, тако је био изложен нападима писаца и критичара тог доба. Тај период је доста обликовао његову личност и његов карактер. Доста је лутао у студијским интересовањима, од технике до медицине и философије, али никада није запостављао писање и читање. Кроз маглу писања водили су га ментори и пријатељи. Још од најмлађих дана водио је преписку са својим професором из гимназије Александром Сандићем, а касније са великаном српске књижевности др Лазом Костићем. У Беч одлази 1907. године да студира енглеску књижевност и проучава Шекспира, али успут специјализира лечење туберкулозе и тифус. Нажалост, у страшном судару возова му је изгорела докторска дисертација. Од 1893. до 1944. сарађивао је са преко 60 књижевних листова, у земљи и у иностранству, написавши више од 200 чланака. У рату и у миру увек се трудио да пише и ствара или макар да помаже у оснивању нових или одржавању старих часописа. Сарађивао и дописивао се са многобројним интелектуалцима тога доба.

Од ране младости политички је лутао. Током студентских дана био је један од предводника Зоре, српског друштва које је било наклоњено идејама Светозара Марковића, да би касније био члан Народне а потом и Самосталне радикалне странке. Један је од оснивача Републиканске демократске странке, коју је 1935. г. напустио и прешао у Љотићев збор из кога је иступио 1938. Јавно се залагао 1942. за замишљену Недићеву Социјалистичку странку. Објавио је преко 250 чланака политичке садржине у разним листобима: Правда, Одјек, Република, Застава… Чак су га и оптуживали да је фашиста због тога што је превео Мусолинијево дело Држава и због припадности Збору. На те оптужбе он је само одговорио: „Најсмешнија је инсинуација да сам се ја приклонио фашизму.ˮ

Стефановић је један од најплоднијих преводилаца Шекспира код нас. Превео је око 14 његових драма. Прво дело које је превео било је Много вике ни око шта. Своје мишљење о превођењу Шекспира кратко је записао: „Преводилац Шекспира налази се обично у дилеми или да да архаичну форму преводу или да је модернизује. И једно и друго је толико несавладиво да се мора тражити средина у тим крајностима.ˮ Преводио је са енглеског и приповетке Е. А. Поа, Блејка, Росетија, с хебрејског Песму над песмама и  Давидове псалме, с немачког Гетеа итд

Најзначајнија дела која је написао су: Песме ( у неколико томова ), Сунце и сенке, Строфе и ритмови и Границе.

С. Винавер, П. Стефановић и С. Стефановић

С. Винавер, П. Стефановић и С. Стефановић

Почетак другог светског рата га затиче у Београду. У то доба био је почасни члан Чехословачког лекарског друштва, члан Гетеовог друштва, дописни члан Института за словенске језике у Лондону, носилац Ордена Св. Саве II степена, а мађарски ПЕН клуб доделио му је орден за превод Мадечеве Човекове трагедије.

У Београду је био председник Професорског друштва и београдског ПЕН центра. Почетком 1942. године изабран је за председника Српске књижевне задруге (Комесарска управа). Колико су тешка времена дозвољавала, СКЗ је наставила континуитет те установе и у рату.

Успели су да издају два кола књига са чувеним сивим повезом. Одмах након ослобођења Београда 1944. године, Комесарска управа је распуштена и долази ново руководство под патронатом „ослободилацаˮ. Већина интелектуалне елите која се није приклонила НОБ-у је похапшена и углавном стрељана. Уследили су напади на Стефановића и остале књижевнике који нису пожурили да промене страну. Одмах су наступила ограђивања од СКЗ и два кола књига која су издата током рата (иако је било капиталних дела) проглашена су ништавним.

Пресуда

Др Светисалaв Стефановић је одлуком Војног суда Првог корпуса НОВЈ 27. 11. 1944. г. осуђен под тачком 66 на смрт: „Стефановић, др Светислав, идеолог фашизма, преводилац Мусолинијеве Државе, немачко-недићевски комесар СКЗ, Јонићев саветодавац по питањима гоњења књижевности и књижевника, члан немачке комисије за клеветање совјетске власти у вези са немачким злочинима у Виници.ˮ Наиме, Стефановића је последња ставка одвела у смрт. Након окупације Пољске од стране Вермахта и Црвене армије, стрељана је пољска официрска и војничка елита у Катинској шуми. За тај ратни злочин Совјети су окривили Немце. Међутим, касније се утврдило да (управо ова комисија, а много касније и остале ) су то заправо урадиле јединице Црвене армије по Стаљиновом наређењу. Истиина је морала бити заташкана. Постоји поузданао сведочанство да га је у затвору тражио и Крцун и претио му да ће гадно проћи, на шта је добио одговор: „Нико од нас не зна како ће завршити.ˮ Стрељан је недуго затим.

Ако хоћете да убијете писца, уништите његова дела. Одмах после погубљења цео његов опус однет је у тмину и заборав а он остаје заборављен за нашу књижевност.

Тек 1997. године издаје се прва Стефановићева књига, а 2003. године СКЗ рехабилитује два кола из периода 1942–1944.

 МУЗИЧКЕ ВИЗИЈЕ

Јецају и струје месечеви зраци;

Кô црна харфа месечина свира;

Пливају и тону маглени облаци,

Кô акорди пуни кроз царство етира.

Трепте тихе воде, и с чежњом дубина

Упијају у себи звукове што жедне,

Дршћући кô Круне воденога Крина,

Под дојмом блаженства мистерије једне.

Расклапљу се у сну очаране шкољке;

Издишу површјем, кô од злата пена –

И с немоћи тихом једва слатке бољке

– Дркће Месечина звуцима Шопена.

Светислав Стефановић

ПИШЕ: др Горан Јањић

ЛИТЕРАТУРА:

  • Миливој Ненин, Епистоларна биографија Светислава Стефановића, Нови Сад, Матица српска 1995.
  • П. Пузић, Ломача за Сенса – злочин и казна Светислава Стефановића, Ср. Карловци, Каирос 2003.
  • Енциклопедија Новог Сада, књига 26, Нови Сад, 2005.
  • Р. Ђисаловић, Поезија Светислава Стефановића, Београд 1943.

 

 

 

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

bosko
Претходни чланак

Умро је сликар и професор Бошко Карановић

zorka
Наредни чланак

Рођена је глумица Зорка Тодосић