Da se ne zaboraviZanimljivostiLjudi

SVETISLAV STEFANOVIĆ – LEKAR PESNIČKE DUŠE

Poreklo

Poreklo porodice Stefanović je iz Srbije, odakle su posle sloma I srpskog ustanka prebegli u južnu Ugarsku. Prvo su se naselili na područje Čuruga, a potom u Srem. Deda Stefan je bio sveštenik. Služio je u Manastiru Sv. Arhangela Gavrila kod Pećinaca. Svetislav Stefanović je rođen u skromnoj porodici 1. 11. 1877. g. u Novom Sadu. Otac Gavrilo je bio krojač, a majka Kristina domaćica. Stariji brat Stevan je bio slikar i ikonopisac. Rano ostavši bez roditelja dečakovo vaspitanje na sebe je preuzeo deda po majčinoj liniji. On je živeo u Starom Futogu, gde je držao poznatu krčmu. Svetislav je završio Srpsku veliku pravoslavnu gimnaziju u Novom Sadu (1889–1896). Prvo je krenuo na studije tehnike, pa se prebacio na filosofiju da bi na kraju za svoj životni poziv izabrao beli mantil. Medicinu je studirao u Pragu i Beču, gde su mu predavali čuveni profesori Ludvig, Eksner, Miler… Uz medicinu bavio se i književnošću, koja ga je opčinjavala od najmlađih dana. Široko obrazovan govorio je italijanski, mađarski, engleski, francuski, latinski, hebrejski, a služio se i grčkim…

Porodica i struka

Često odlazeći kod rođaka u Kraljevo, zagledao se u Milanu Botu, kćerku poznatog hirurga Pavla Bote. Ubrzo su se venčali i dobili troje dece: Bogdana, Pavla i Milicu. Milana je studirala tehniku u Cirihu i bila najbolja drugarica Mileve Marić-Ajnštajn.

Milana Bota Stefanović

Milana Bota Stefanović

Lekar u Jagodini postaje 1903. g., potom u Ćupriji, Obrenovcu i naposletku se skrasio u Beogradu, gde ga zatiču Balkanski i Prvi svetski rat. U ratovima je bio komandir poljske bolnice Srpske vojske sa kojom je izvojevao mnoge pobede. Prošao je Albansku golgotu i oporavljao se na ostrvu Krf. U ratu se istakao u lečenju kolere i tifusa, i za svoje zasluge je odlikovan.

dr Svetislav Stefanović 1917. g. na Solunskom frontu

dr Svetislav Stefanović 1917. g. na Solunskom frontu

Posle oslobođenja 1919. godine ostaje u Beogradu kao lekar. Izdaje veliki broj stručnih radova, koji mu donose ugled u lekarskoj zajednici. Organizator je Društva za duševnu higijenu, a osnivač je prvi sekretar, predsednik i potpredsednik Jugoslovenskog lekarskog društva. Osam puta se nalazio u priređivanju kongresa JLD i Sveslovenskog lekarskog kongresa u Splitu. Uređivao je glasnik JLD i bio je načelnik opštinskog saniteta u Beogradu. Na Medicinskom fakultetu u Beogradu jedan je od osnivača Katedre za patologiju a kao lekar je penzionisam 1935. g. Nažalost, Milana je preminula 1931. g. pa se Svetislav ponovo oženio ovaj put Gitom Radič sa kojom je dobio Antona i Anu. Zanimljivo je zapaziti da su sva njegova deca bili vrsni intelektualci.

Pesnik, političar i žrtva

Svoj literarni rad Svetislav je ispoljio još u školskim danima. Još kao učenik petog razreda Pravoslavne gimnazije u svet lirike ga je uveo profesor Jovan Grčić uvrstivši njegovu pesmicu Laku noć u svoj časopis Stražilovo, koji je pored Letopisa Matice srpske bio najuređeniji časopis u tadašnjoj srpskoj književnosti. Čak je i poznati kompozitor Dubek komponovao melodiju na jednu od Svetislavovih pesama koja se pevala na Svetosavskom balu u Novom Sadu. Bajkovit početak, ali – trnovit put. Svoj prvi kritički rad napisao je 1897. a naslovio ga je O Vojislavu. Kako je sve više odrastao i sazrevao, tako je bio izložen napadima pisaca i kritičara tog doba. Taj period je dosta oblikovao njegovu ličnost i njegov karakter. Dosta je lutao u studijskim interesovanjima, od tehnike do medicine i filosofije, ali nikada nije zapostavljao pisanje i čitanje. Kroz maglu pisanja vodili su ga mentori i prijatelji. Još od najmlađih dana vodio je prepisku sa svojim profesorom iz gimnazije Aleksandrom Sandićem, a kasnije sa velikanom srpske književnosti dr Lazom Kostićem. U Beč odlazi 1907. godine da studira englesku književnost i proučava Šekspira, ali usput specijalizira lečenje tuberkuloze i tifus. Nažalost, u strašnom sudaru vozova mu je izgorela doktorska disertacija. Od 1893. do 1944. sarađivao je sa preko 60 književnih listova, u zemlji i u inostranstvu, napisavši više od 200 članaka. U ratu i u miru uvek se trudio da piše i stvara ili makar da pomaže u osnivanju novih ili održavanju starih časopisa. Sarađivao i dopisivao se sa mnogobrojnim intelektualcima toga doba.

Od rane mladosti politički je lutao. Tokom studentskih dana bio je jedan od predvodnika Zore, srpskog društva koje je bilo naklonjeno idejama Svetozara Markovića, da bi kasnije bio član Narodne a potom i Samostalne radikalne stranke. Jedan je od osnivača Republikanske demokratske stranke, koju je 1935. g. napustio i prešao u Ljotićev zbor iz koga je istupio 1938. Javno se zalagao 1942. za zamišljenu Nedićevu Socijalističku stranku. Objavio je preko 250 članaka političke sadržine u raznim listobima: Pravda, Odjek, Republika, Zastava… Čak su ga i optuživali da je fašista zbog toga što je preveo Musolinijevo delo Država i zbog pripadnosti Zboru. Na te optužbe on je samo odgovorio: „Najsmešnija je insinuacija da sam se ja priklonio fašizmu.ˮ

Stefanović je jedan od najplodnijih prevodilaca Šekspira kod nas. Preveo je oko 14 njegovih drama. Prvo delo koje je preveo bilo je Mnogo vike ni oko šta. Svoje mišljenje o prevođenju Šekspira kratko je zapisao: „Prevodilac Šekspira nalazi se obično u dilemi ili da da arhaičnu formu prevodu ili da je modernizuje. I jedno i drugo je toliko nesavladivo da se mora tražiti sredina u tim krajnostima.ˮ Prevodio je sa engleskog i pripovetke E. A. Poa, Blejka, Rosetija, s hebrejskog Pesmu nad pesmama i  Davidove psalme, s nemačkog Getea itd

Najznačajnija dela koja je napisao su: Pesme ( u nekoliko tomova ), Sunce i senke, Strofe i ritmovi i Granice.

S. Vinaver, P. Stefanović i S. Stefanović

S. Vinaver, P. Stefanović i S. Stefanović

Početak drugog svetskog rata ga zatiče u Beogradu. U to doba bio je počasni član Čehoslovačkog lekarskog društva, član Geteovog društva, dopisni član Instituta za slovenske jezike u Londonu, nosilac Ordena Sv. Save II stepena, a mađarski PEN klub dodelio mu je orden za prevod Madečeve Čovekove tragedije.

U Beogradu je bio predsednik Profesorskog društva i beogradskog PEN centra. Početkom 1942. godine izabran je za predsednika Srpske književne zadruge (Komesarska uprava). Koliko su teška vremena dozvoljavala, SKZ je nastavila kontinuitet te ustanove i u ratu.

Uspeli su da izdaju dva kola knjiga sa čuvenim sivim povezom. Odmah nakon oslobođenja Beograda 1944. godine, Komesarska uprava je raspuštena i dolazi novo rukovodstvo pod patronatom „oslobodilacaˮ. Većina intelektualne elite koja se nije priklonila NOB-u je pohapšena i uglavnom streljana. Usledili su napadi na Stefanovića i ostale književnike koji nisu požurili da promene stranu. Odmah su nastupila ograđivanja od SKZ i dva kola knjiga koja su izdata tokom rata (iako je bilo kapitalnih dela) proglašena su ništavnim.

Presuda

Dr Svetisalav Stefanović je odlukom Vojnog suda Prvog korpusa NOVJ 27. 11. 1944. g. osuđen pod tačkom 66 na smrt: „Stefanović, dr Svetislav, ideolog fašizma, prevodilac Musolinijeve Države, nemačko-nedićevski komesar SKZ, Jonićev savetodavac po pitanjima gonjenja književnosti i književnika, član nemačke komisije za klevetanje sovjetske vlasti u vezi sa nemačkim zločinima u Vinici.ˮ Naime, Stefanovića je poslednja stavka odvela u smrt. Nakon okupacije Poljske od strane Vermahta i Crvene armije, streljana je poljska oficirska i vojnička elita u Katinskoj šumi. Za taj ratni zločin Sovjeti su okrivili Nemce. Međutim, kasnije se utvrdilo da (upravo ova komisija, a mnogo kasnije i ostale ) su to zapravo uradile jedinice Crvene armije po Staljinovom naređenju. Istiina je morala biti zataškana. Postoji pouzdanao svedočanstvo da ga je u zatvoru tražio i Krcun i pretio mu da će gadno proći, na šta je dobio odgovor: „Niko od nas ne zna kako će završiti.ˮ Streljan je nedugo zatim.

Ako hoćete da ubijete pisca, uništite njegova dela. Odmah posle pogubljenja ceo njegov opus odnet je u tminu i zaborav a on ostaje zaboravljen za našu književnost.

Tek 1997. godine izdaje se prva Stefanovićeva knjiga, a 2003. godine SKZ rehabilituje dva kola iz perioda 1942–1944.

 MUZIČKE VIZIJE

Jecaju i struje mesečevi zraci;

Kô crna harfa mesečina svira;

Plivaju i tonu magleni oblaci,

Kô akordi puni kroz carstvo etira.

Trepte tihe vode, i s čežnjom dubina

Upijaju u sebi zvukove što žedne,

Dršćući kô Krune vodenoga Krina,

Pod dojmom blaženstva misterije jedne.

Rasklaplju se u snu očarane školjke;

Izdišu površjem, kô od zlata pena –

I s nemoći tihom jedva slatke boljke

– Drkće Mesečina zvucima Šopena.

Svetislav Stefanović

PIŠE: dr Goran Janjić

LITERATURA:

  • Milivoj Nenin, Epistolarna biografija Svetislava Stefanovića, Novi Sad, Matica srpska 1995.
  • P. Puzić, Lomača za Sensa – zločin i kazna Svetislava Stefanovića, Sr. Karlovci, Kairos 2003.
  • Enciklopedija Novog Sada, knjiga 26, Novi Sad, 2005.
  • R. Đisalović, Poezija Svetislava Stefanovića, Beograd 1943.

 

 

 

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

bosko
Prethodni članak

Umro je slikar i profesor Boško Karanović

zorka
Naredni članak

Rođena je glumica Zorka Todosić