Стеван Мачај 1829 – 1889

лекар и балнеолог

Године 1871. др Стеван Мачај добија намештење у Брестовачкој бањи. Проучавао је дејство лековите бањске воде и почео да уводи савремени систем лечења и терапијске процедуре. Један је од најзаслужнијих личности за развој бање и њену промоцију. Такође, његове заслуге у лечењу становништва прописивањем одговарајућих терапија су изузетне. Др Мачај је поклањао пажњу сваком болеснику и брижљиво водио белешке о току лечења. Остало је забележено да су готово све терапије под његовим надзором била успешне. Био је човек велике културе. У свом „Ратном дневнику” оставио је драгоцено сведочанство о српско – турским ратовима.¹

 

 
Анатолиј Павлович Бајев 1865 – 1938

сликар

Рођен је у Русији, а ликовно образовање је стекао на Вишој уметничкој школи при Императорској Санкт – Петербуршкој Академији. Током Октобарске револуције емигрирао је у Србију и врло брзо постао веома тражен сликар на читавом простору тадашње Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Једно време живео је у Књажевцу, а потом 1933. године прелази у Зајечар. Сликао је пејзаже, мртве природе и жанр сцене, али му није било страно ни иконописно сликарство. Критичари га називају сликаром природе, људи и животиња, градова, и жанр сцена. Његова дела постхумно су излагана у многим градовима широм Србије. Организатор ових изложби је Народни музеј Зајечар који у својој збирци поседује вредна дела овог аутора.²

 

Стеван Бошковић 1868 – 1957

геодета и картограф

После завршене војне школе у Београду, одлази у Петроград на седмогодишње стручно усавршавање. Похађао је Војну топографску школу, Николајевску генералштабну академију и обучавао се у Главној астрономској опсерваторији у Пулкови. Стеван Бошковић је на Војногеографском институту у Београду основао нижу и вишу геодетску школу. На вишој школи предавао је геодезију. Објавио је многе научне и стручне радове, као и преводе астрогеодетских уџбенике. За његово име и Војногеографски институт којим је руководио везан је настанак модерних карата обе Југославије. Слови за најпознатијег српског геодету, топографа и картографа. Био је члан САНУ.

 

Јеленко Михајловић 1869 – 1956

сеизмолог

Као научни асистент београдске Велике школе, Јеленко Михајловић 1901. године бива постављен за начелника прве Сеизмолошке службе у Србији која је основана у склопу Опсерваторије. Користећи мрежу постојећих метеролошких станица, први је створио систем сизмолошког умрежавања у земљи. После трогодишњег прикупљања података о земљотресима у Србији, 1904. године одлази у Хурбаново у Словачку, где учи како се користе сеизмолошки инструменти. Тада практично постаје први, а дуго година и једини сеизмолог у Србији. Захваљујући његовим истраживањима и презентацијама на иностраним научним скуповима Србија је 1909. године добила средства за изградњу прве сеизмолошке станице која и данас постоји. Објавио је око две стотине стручних радова. ³

 

Јеремија Живановић 1874 – 1940

књижевник

Студирао је књижевност у Београду, Бечу и Лајпцигу. Каријеру је започео као средњошколски професор књижевности у Зајечару и Нишу, а затим постаје професор и ректор Више педагошке школе у Београду. Био је народни посланик (1912 – 1914), начелник Министарства просвете (1918 – 1919), председник Главне управе уједињеног професорског друштва и уредник часописа „Наставник”. Своју професионалну каријеру завршио је на високом положају бана Моравске бановине. Покретач је и главни сарадник часописа „Градина”, иницијатор идеје о изградњи Народног позоришта у Нишу. Бавио се књижевном критиком, књижевном историографијом, писањем прозе и превођењем. Био је оснивач, власник и уредник књижевног омладинског листа „Венац”. Прозу је објављивао и под псеудонимом С. Недић.

 

Маринко Станојевић 1874 – 1949

професор и истраживач

Био је дугогодишњи директор гимназије и угледни професор, али је Зајечар највише задужио својим научно – истраживачким радом. Један је од најбољих познаваоца насеља, језика, народних умотворина, обичаја и живота у Тимочкој Крајини. Истраживачки рад започео је као студент. Ишао је у походе селима на Старој планини и Тимочкој крајини и записивао све што се тицало народног живота. На темељан научни рад подстакао га је др Јован Цвијић. Маринко Станојевић оставио је готово једине записе народних приповедака из ових крајева. На Великој школи се заинтересовао за дијалектологију, а своје драгоцене студије језика и народних обичаја објавио је у „Зборнику прилога за проучавање Тимочке Крајине“. ⁴

 

Душан Пантелић 1879 – 1955

историчар и академик

Докториро је филозофију на универзитету у Бечу с темом „Аустрија и папство од 1665. до 1667. године”. По повратку у Србију ради као гимназијски професор у Зајечару, а потом прелази у Београд, где 1924. године постаје редовни професор опште историје на Вишој педагошкој школи. Бавио се модерном српском историјом, проучавајући обимну архивску грађу. Његова главна дела су: „Аустријски покушаји за освојење Београда 1787 и 1788”, „Београдски пашалук после Свиштовског мира од 1791. до 1794.” и „Кочина крајина”. Био је чувар рукописне архиве Српске академије наука и уметности и редован члан њеног Одељења друштвених наука.

 

 
Коста Тодоровић 1887- 1975

лекар и академик

Специјалиста инфектолог и професор Медицинског факултета у Београду, Коста Тодоровић објавио је око 150 научних радова. Међу његова значајнија дела убраја се уџбеник „Акутне и инфективне болести“ као и „Приручник за лечење туберкулозног менингитиса“. Остао је упамћен и по томе што је 1972. године, када је претило избијање епидемије вариоле вере у Београду и Србији, он први препознао ову опаку болест с којом се сусрео током Првог светског рата и тако предупредио епидемију већих размера. За дописног члана Српске академије наука изабран је 1947. а за редовног 1948. године. Био је и члан Националне академије за медицину у Паризу.⁵

 

Стеван Станковић 1889 – 1945

сликар и педагог

Био је први и једини Зајечарац који је стакао диплому Уметничко занатске школе у Београду, али је његово школовање прекинуо Први светски рат. Као војник пешадинац, прешао је Албанију и стигао до Крфа. Године 1917. одређен је за ратног сликара Тимочке дивизије. У Зајечар се вратио са бројним одликовањима за исказану храборост, а с првим данима мира постаје гимназијски учитељ вештина. Окупивши колеге и друге угледне грађане око заједничког циља „естетичког васпитања суграђана, у првом реду младежи и неговања уметности“ оснива „Друштво за неговање уметности” уз које су стасале читаве генерације младих сликара, фотографа и музичара. Ово Друштво оставило је дубок траг у културној историји града. ⁶

 

Владислав Хиршл 1916 – 2005

музичар и педагог

Чех по рођењу, Србин по убеђењу, са 16 година постаје вођа Оркестра војне пешадијске академије у Београду. На самом почетком Другог светског рата Немци су га као активног поручника ухватили и послали у заробљеништво. По свршетку рата, постаје први шеф Радио-оркестра и музички уредник тек основаног Радио-Зајечара. Године 1948. оснива Музичку школу и у њој ради као директор и професор виолине. Има огомне заслуге за развој музичког живота града, а заслужан је и за утемљење музичких школа у Књажевцу и Неготину. Један је од оснивача Музичке омладине Србије и Фестивала музичких школа Србије. Са својим Друштвом пријатеља музике, 1969. године формирао је први симфонијски оркестар Тимочке крајине „Колегијум музикум“. ⁷

 

Љубинко Стојковић 1920

вирусолог

Доктор медицинских наука, директор Института за серуме и вакцине у Београду, председник Друштва микробиолога Србије, члан Краљевског друштва за медицину у Лондону и Међународног комитета за вирусолошке конгресе. Уз сва професионалне и почасне дужности, Љубинко Стојковић је и један од заслужних стручњака у тиму који је произвео живу вакцину против дечје парализе. За његово име везане су и најсветлије странице у историји института Торлак. Аутор је бројних стручних радова.

 

 
Александар Ацковић 1922 – 1974

новинар

Један од утемељивача и први главни и одговорни уредник Трећег програма Радио Београда који је, по угледу на сличне програме који су оснивани у западноевропским земљама после Другог светског рата, био програмски окренут култури, уметности и теорији уметности. Програм је пуштен у етар новембра 1965. године. Алаксандар Ацковић је водио и уређивао истоимени часопис за теорију и критику који је, између осталог, објављавао избор из емитованих садржаја Трећег програма Радио Београда. Први број часописа појавио се јула 1969. године.⁸

 

Томислав Мијовић 1932

песник и уредник

Као студент књижевност постаје члан редакције, а потом и главни уредник београдског студентског листа за књижевност и културу „Видици”. По повратку у Зајечар, уређује културну рубрику недељника „Тимок”, а од 1961. године главни је уредник часописа за друштвена питања, културу и уметност „Развитак”. Уредио је и ликовно-графички опремио преко стотину монографија. Учествовао је у покретању и раду бројних културних манифестација. Сарађује с књижевним часописима у којима објављује песме, приповетке, приказе, огледе, критике… Објавио је петнаест ауторских књига поезије. Песме су му преведене на више страних језика. Добитник је многих признања, међу којима и Владе Републике Србије за врхунски допринос култури.⁹

 

Живојин Павловић 1933 – 1998

филмски редитељ и књижевник

Један је од најзначајнијих редитеља црног таласа југословенског филма, плодни књижевник, сликар и професор на ФДУ у Београду. Рођен је у Шапцу, али је детињство провео у мајчином селу крај Зајечара, па се осећао Зајечарцем. Снимио је 15 филмова и објавио преко тридест књига приповетки, есеја, романа, дневничких белешки. Добитник је свих значајних домаћих и многих међународних признања, како на пољу филма, тако и на пољу књижевности. Прву Златну арену добио је за филм „Буђење пацова” на фестивалу у Пули 1967. године. Његови филмови су махом социјалне драме, са главним ликовима неприлагођеним друштву у којем живе. Након филма „Заседа” (1969) био је жестоко критикован од стране власти, а његов дневник „Испљувак пун крви” објављен 1984. био је забрањен. Последњи филм „Држава мртвих” премијерно је приказан 2002. године, на четворогодишњицу ауторове смрти.¹⁰

 

Крстомир Миловановић 1936 – 2005

сликар и сценограф

Са 14. година уписао је сценографски одсек у Школи за примењену уметност у Нишу. Академију ликовних уметности завршио је 1962. године у Београду. Иако је завршио сликарство, према сценографији је гајио већу љубав. Године 1966. запослио се као сценограф у зајечарском Народном позоришту. Током радног века дугог скоро 40 година реализовао је више од 200 позоришних сценографија и близу 100 сценографских решења. Са укупно 11 награда за сценографију на сусретима професионалних позоришта Србије „Јоаким Вујић“ апсолутни је рекордер. Народни музеј Зајечар чува дела овог истакнутог уметника из различитих фаза његовог стваралаштва, a његове зидне композиције се и данас могу видети у основној школи „Љубица Радосављевић Нада“ у Зајечару и зајечарском позоришту. Био је један од иницијатора стварања првог удружења ликовних и примењених уметника у Зајечару – Групе 72.¹¹

 

Миодраг Сибиновић 1937

професор и књижевни преводилац

Групу за руски језик и књижевност дипломирао је у Београду 1959. године, где наставља да ради као предавач. Докторат књижевних наука брани 1970. године. У славистичку наставу уводи курсеве из теорије превођења. Његова књига „О превођењу” била је основни уџбеник за све средњошколце преводилачког смера у Србији. Објавио је преко 250 стручних и ауторских радова и 14 ауторских књига из области науке о књижевности. Приредио је многа издања руских и украјинских писаца и превео преко 60.000 стихова из руске, белоруске, украјинске, чешке, бугарске, јерменске и грузијске поезије. За допринос у обележавању 200. годишњице Пушкина 1999. добио је медаљу Владе Руске Федерације, а 2007.године Влада Републике Србије доделила му је посебно признање за врхунски допринос националној култури.¹²

 

Љубиша Рајковић Кожељац 1940

књижевник и просветни радник

Дипломирао је и магистрирао на Филолошком факултету у Београду на групи за српскохрватски језик и југословенску књижевност. Докторску дисертацију одбранио је 1994. године на Филолошком факултету у Приштини. Као просветни радник радио је у многим школама. Био је једно време и просветни саветник, као и лектор у Француској. Радио је као истраживач на приштинском Институту за изучавање културне баштине Срба, и као уредник издавачке делатности библиотеке „Светозар Марковић” у Зајечару.

Као стваралац, Кожељац је изразито плодан: објавио је на хиљаде песама, прича, есеја – библиографија његових радова садржи чак 1400 јединица. Бави се и научним радом, особито на пољу етнологије, антропологије и лингвистике. Године 2006. добио је Вукову награду, коју додељује Културно-просветна заједница Републике Србије. ¹³

 

Јован Џо Миковић 1940 – 2014

џез музичар

Уз оца виолинисту, почео је да свира већ у шестој години. Музичку академију у Београду уписао је са 17. година и дипломирао у 21. години живота. Каријеру је започео у родном Зајечару, али се брзо отиснуо у свет. Најпре је наступао са познатим џез-оркестрима широм Југославије, а 1963. године сели се у Немачку и наредне две деценије крстари по џез позорницама света. Почетком седамдесетих, привремено остаје у САД, где годину дана проводи на турнеји у оркестру легендарног Џимија Смита. Почетком осамдестих, на позив диригента Креса Паскутинија, Миковић се прихвата посла педагога у Музичкој школи у Улму и ту предаје више од три деценије. Јован Џо Миковић је свирао многе инструменете и компоновао, али је понајвише упамћен као виртуозни тенор-саксофониста. Његово име уписано је у Џез енциклопедију.¹⁴

 

Александар Блатник 1944

архитекта и свестрани уметник

По образовању архитекта, као стучњак Завода за заштиту споменика културе у Нишу бавио се рестаурацијом цркава и историјских здања. Своје бројне уметничке таленте испољио је на пољу карикатуре, сликарства, графичког дизајна, књижевности… Своју прву карикатуру нацртао је на одслужења војног рока и наставио предано да се њоме бави, тако да данас слови за једног од највећих српских карикатуриста. Наступио је на око 400 групних изложби у земљи и иностранству, приредио 40 самосталних изложби, објавио 12 књига карикатура и две књиге прича: „Краљевица ” и „У три и десет за Зајечар”. Добио је око стотинак награда за карикатуру, илустрацију, дизајн и сликарство. Члан је сликарско-графичке секције УЛУПУДС, са звањем „истакнути уметник“ и носилац је УЛУПУДС-ове награде за животно дело.

 

Бора Димитријевић 1949

археолог

Дипломирао на катедри за археологију Филозофског факултета у Београду 1973. године. Од 1976. до 2001. године ради у Историјском архиву „Тимочка крајина“, а 2001. године преузима дужност директора Народног музеја у Зајечару. Под његовим руководством Феликс Ромулијана је 2007. године уписана на листу Унеска и постала препознатљив бренд српског културног туризма. Објавио је више радова из области архивистике и историје. Приредио је књиге: „Попис становништа вароши Зајечар из 1863. године” и „Књигу наредби рововске батерије Тимочке дивизије 1916 – 1918”. Коаутор је издања Задужбине Николе Пашића: „Одјеци Пашићевог живота”, „Никола Пашић – председнику владе”, „Антоније Антић белешке” и „Никола Пашић – заоставштина из Торонта 1876 – 1903.”¹⁵

 

Владимир Станковић 1949

спортски новинар и књижевник

Присутан је у српском и европском спортском новинарству више од четири деценије. Каријеру је започео као београдски дописник загребачког „Вјесника“, а после једне деценије прелази у „Борбу“ на место уредника спортске рубрике. Године 1992. матична кућа га шаље у Шпанију као дописника. Уз дописничке послове за српску штампу, радио и као уредник шпанског издања месечника „ФИБА Баскетбол“ и објављивао написе у бројним престижним шпанским спортским листовима. Од 2000. до 2006. године био је директор за медије Евролиге, а затим и директор за међународне односе у кошаркашком клубу Динамо из Москве.

Аутор је књиге „Мотевидео, Бог те видео” по којој је снимљен истоимени популарни филм и тв серија. Објавио је и наслове „Шпанија од нашег дописника” и „Задња пошта-Тимок”, а заједно са Александром Остојићем написао је књигу „50 величанствених”.

 

Момчило Раденковић 1952

певач, гитариста и композитор

Музиком је почео да се бави још као дечак у зајечарском тамбурашком оркестру „Бисерница”. Члан је и идејни покретач легендарне рок групе „Златни прсти”, основане 1970. године. Група је 1974. победила на зајечарској Гитаријади. Године 1975. са песмом „Буди храбра“ пласирају се у финале суботичког омладинског фестивала, а свој први деби албум под називом „Златни прсти” објављују 1976. године. Композитор већине песама био је Момчило Раденковић. Упамћени су његови хитови „Реших да се женим“, „Како да освојим тебе“, „Има нешто у теби што ником поклонио не бих“. Након објављивања другог албума, група је променила име у Нокаут, а 1982. године престала је да постоји. Момчило Раденковић је, заједно са својом групом, одиграо важну улогу у етаблирању зајечарске Гитаријаде. ¹⁶

 

Саша Јеленковић 1964

песник

Дипломирао на групи за општу књижевност и теорију књижевности на Филолошком факултету у Београду. Био је уредник за поезију у „Књижевној речи“ и „Речи“, и секретар редакција часописа „Источник“ и „Поезија“. Објавио је девет песничких збирки. За збирку „Непријатна геометрија” награђен је признањем „Матићев шал“, награда „Милан Ракић“ додељена му је за књигу „Оно што остаје” , а награду „Васко Попа“ добио је за збирку „Књига о срцу”. Песме су му превођене на бројне светске језике и објављиване у иностраним часописима и антологијама. Члан је Српског ПЕН центра и Српског књижевног друштва. Од свих књижевних награда које је добио, истиче се Дисова награда за целокупно песничко дело. Добитник је и награде Златни библиотекар за популарисање књиге и културе читања. ¹⁷

 

---