AktuelnostiZanimljivostiLjudiNa današnji dan

Stanislav Vinaver: LUBARDA – VELIKI SLIKAR (1951)

Kada je Lubarda, pre kratkog vremena, izlagao svoje slike u Ulusu, bilo nas je nekoliko koji smo išli svaki dan da te slike gledamo. – Svaki dan u toku čitavoga meseca dana. Jedared, posle neke premijere, oko pola noći, vraćali smo se Terazijama. Ko zna kako i otkud, prolazio i Lubarda Terazijama i mi ga zamolimo da nam začasak otvori izložbu. U ponoćnoj tišini, ozareni svima videlima zapaljene elektrike, te su mi slike planina i gora i šarenih kamenitih zamršaja došle još čudnije i lepše. Baš zato što predstavljaju živu i zanosnu prirodu, došle su mi sto puta vampirskije i avetskije pod snopom apstraktne svetlosti ogromnih sijalica električnih. Tu noć, sa slikama avetskim, šarenim, nećemo zaboraviti mi, kojima je ona bila poklonjena.

Možda velike slikare i ne treba gledati na jedan isti način, makar to bio i način koji slikama daje najveću razigranost. Možda slike treba gledati i obasjane sasvim drukčije. Tako i jedan veliki pesnik možda ne treba krajnosti da bismo mogli da ga obuhvatimo, i u sebe primimo. Možda je ogromnoga Getea, čijem su se vijugavom i zasenjujućem stihu divili i mirni i pedantni i romantični i izvitopereni Nemci – možda je Getea trebalo baš osetiti iz druge perspektive, makar i nedovoljnije, kako ga je, recimo, osetio njegov prijatelj, Ženevljanin Sore, koji nije posve vladao nemačkom govornom melodijom, i u slutnji i sumnji, i u nesigurnosti. Tako smo i mi one noći posmatrali platna Lubardina. Pa smo razgovarali. Jedan je od naših rekao: Možda se mi ipak varamo. Možda Lubarda nije veliki slikar. Možda samo eksperimentiše. Ko zna šta će naslikati sutra, šta prekosutra?

Drugi je odgovorio: Pa neka je on i zabluda naša. Što da ga ne gledamo iz perspektive današnje naše zablude, i neodoljive želje koja iziskuje da bude i naš neki slikar – veliki slikar.

Jedan je rekao: Napisao sam članak za novine o Lubardi kao velikom slikaru. Nisu ga primili. Boje se da sam pogrešio. „Niko ne sme da dobije peticu”, govorio je stari Panta Sarić, koji nam je na maloj maturi predavao jednačine. „Peticu zaslužujem samo ja, jer sam ja profesor i zato plaćen. Vi đaci: možete u najboljem slučaju dobiti četvorku.”

Ja sam odgurnuo zavet pokojnog Pante Sarića. Ja sam Lubardi – odmah dao peticu. Je li to baš tako veliki greh ako sam se i prevario? Zar nije slatko i prevariti se?

Ali taj tvoj urednik misli – reče neko – kad se već ne sme čovek varati, onda neka se zabrani i svako oduševljenje. Bolje da sačekamo još deset, još sto godina.

Neću da čekam sto godina. Evo mog sadašnjeg doživljaja. Evo nekoliko utisaka o njegovim crnogorskim predelima.

Planine njegove žive životom šarenim, uzrujanim i kliktavim. Otkud ta opojnost, taj zanos, taj miris, to jarko buktavo zračenje? Jesu li planine zbilja takve? Zar planine žive pomamnim životom boja, zar one drhte, strepe i likuju? Zar planine nisu neke pozorišne kulise i neke geometrijske i draguljarske igrarije? Zar planine, pa da budu tako bitne da se bez njih nikakav i čitav život, makar i u niziji, ni zamisliti ne da? Setimo se iz Raskina, kada je opisivao Srednji vek i Renesansu: planine su bile leglo demona, pa ih i najveći slikar nije smeo prikazati drukčije no kao zagonetnu pozadinu ovozemljaskih pitomih nizijskih prizora. Morao je, veli Raskin, da dođe Tarner, pa da shvati Alpe, da shvati neumitnu i jezivu igru sunca po kamenu, ledu i snegu.

Sumrak Lovćena (1970)

Sumrak Lovćena (1970)

Ali Lubardine crnogorske planine nisu ni starovremska strava ljudska, ni Tarnerove igre i čarobne vispretnosti. One su vesele, one likuju, one su razdragane, one vrište od radosti i milja i slavlja. Jer one su u svesti i podsvesti Lubardi, ono što su i istorijski: veličanstveno utočište slobode ljudske, te svečovečanske raspevanosti koju slikar vazda mora da oseća baš u bojama. Lubardina planina nosi u svojoj omamljujućoj suštini taj raspevani krik slobode, od koga se pokolenja opijaju. A kad pomislimo, kad uporedimo crnogorsko kliktavo kamenje sa Alpima (koji su toliko slikara, od Tarnera nadalje do Hodlera, uzneli u organske visove sudbine i u nadahnuća smirena) – zbilja moramo sami sebi reći: ima u tim brdima nešto drugo, neka strast koju ne daju sumorni i umorni kameni gorostasi Alpa. Crnogorski kamen – odgonetnuo ga je Lubarda – nije beskrajan, nije to masiv za masivom, već su to krici i kliktaji i dozivanje u nebo. Sve je to prelivanje kamena u nebo i neba u kamen! – A nebesa su vedra i plava, ni mračni i jezivi ambisi. Preobražava se kamen u nebo i kliče i doziva sve i svakoga. Krajnji doživljajni modernizam Lubardin zato je tako krepak, zato je tako moderan, što je stvaralački nakalemljen na istinitu, na prvobitnu srž, koja se opojno rascvetava, i bez zastanka, dokle god uzavrele boje mogu da budu blagodet za naše oči, naše oči umorne od bljutave sladunjavosti. Moderni umetnik je onaj koji ima neodoljive snage da ono što je vrhovno i vazda savremeno u izrazu i slutnji, taj sveobuhvat vasione i atoma, tu radost čula, to likovanje boja, da to nametne našim čulima.

Sunce nad Prokletijama

Sunce nad Prokletijama

 

Izvor: Vinaver 2018: Stanislav Vinaver, „Lubarda – veliki slikar”, u: Knjiga o Lubardi [prir. Milo Lompar], 110. Kolo, knj. 736, Beograd: Srpska književna zadruga, str. 19–22.

 

NAPOMENA: Tekst je prenesen u originalu, bez lektorskih intervencija.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

grb_s
Prethodni članak

Osnovan je Srpski auto-klub

bajford
Naredni članak

Rođen je reditelj, scenarista i glumac Timoti Džon Bajford