АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивости

Путовања Св. Саве у Јерменију и долазак Јермена у Србију

„Иако су Јермени и Срби као народи стасали на удаљеним географским просторима, иако између њих никада није било директних институционалних нити каквих других веза, по историји, традцији и култури, по националним црквама, та два народа необично су личила један на други. Чини се да су Јермени, који су се определили да живе међу Србима, више него било где лако губили идентитет и добровољно се асимиловали.ˮ

Обухватна и дуготрајна мисионарска путовања Светог Саве 1191–1235. имала су пресудан историјски значај за постанак и опстанак немањићке Србије, као и организацију и осамостаљење Српске православне цркве. Путујући морем и копном по источнохришћанскм земљама, „изишавши из светога града Јерусалима, Свети Сава дође у Велику Антиохију; одатле дође у Јерменску да тражи мошти светихˮ.

Свети Сава (око 1175–1236), фреска из манастира Милешева

Свети Сава (око 1175–1236), фреска из манастира Милешева

Била је то тзв. Мала (Киликијска или „Новаˮ) Јерменија, држава у југоисточном делу Мале Азије, у прибрежју Средоземног мора, крај Сирије. Настала је егзилом, односно емиграцијом јерменске елите после селџучко-турског освајања „Правеˮ или Велике Јерменије. У доба проласка Светог Саве кроз ову малу хришћанску краљевину њоме је владао Хетум I (1226–1269), на врхунцу моћи и просперитета.

Краљ Киликијске Јерменије Хетум I (1226–1269) на монголском двору 1254. године

Краљ Киликијске Јерменије Хетум I (1226–1269) на монголском двору 1254. године

Постојала је од IX до XIV века (сада део Турске), о чему бележи Доментијан у Животима Светога Саве и Светога Симеона. Очаран лепотом и грандиозношћу средњовековне архитектуре, Свети Сава позива јерменске неимаре да својом градитељском вештином учествују у зидању српских светиња. Био је то први додир српске и јерменске културе, као и зачетак економских, културних и политичких веза, чија вишевековна традиција непрекидно траје више од 780 година.

Нека научна истраживања потврђују утицај древне јерменске архитектуре на моравску школу градитељства, нарочито на Студеницу, Жичу, Витовницу…

Дошавши као део османске војске на Косово поље 1389. и сазнавши да морају да се боре против хришћана Срба, Јермени напуштају турске редове. У знак јерменско-српског пријатељства и благодарности Богу на планини Озрен, недалеко од Сокобање, 1392. подижу манастир Јерменчић, посветивши га својим спаситељима – Светим архангелима Гаврилу и Михаилу.

Манастир Јерменчић привлачи пажњу и гласовитог новинара, путописца, етнографа и илустратора Феликса Филипа Каница (1829–1904), који бележи да се „на путу за Озрен, недалеко од водопада Градачнице, један сат на југо-запад од Сокобање, налази у народу врло поштовано, 1864. обновљена црквица Јерменчићˮ.

Један од ретких трагова јерменског присуства у овим крајева и дан-данас сведочи о културним везама средњовековних Јермена и Срба. Запалили су га и разрушили Турци 1796–1797. У години Првог српског устанка, под вождом Карађорђем 1804, манастир је претворен у војну болницу, где су после Делиградске битке превожени рањени устаници. За време Другог српског устанка 1815. Јерменчић је поново разорен, да би 1892. био изнова подигнут. Године 1926. поново је разрушен и остављен у рушевинама до краја осамдесетих година XX века. На иницијативу месних свештеника и Завода за заштиту споменика града Ниша урађен је нови пројекат обнове манастира Јерменчић.

Међутим, овај древни манастир није једина духовна веза између Срба и Јермена:

„Лик најзначајнијег јерменског светитеља – Св. Григорија Просветитеља (на јерменском ’Лусарович’) налази се на фрескама у неколико српских средњовековних цркава, на основу чега се може закључити да су Срби били упознати са његовим житијем и поштовали га, као  остали хришћански народи.ˮ

Свети Григорије Јерменски, мозаик (почетак XIV века, црква Памакаристос, Констатинопољ), данас Фетхије цамија у Инстанбулу

Свети Григорије Јерменски, мозаик (почетак XIV века, црква Памакаристос, Констатинопољ), данас Фетхије цамија у Инстанбулу

У манастиру Грачаница, у олтарском простору, у зони попрсјȃ архијереја, на источном зиду, севрено од апсиде, такође се налази фреска Григорија јерменског са натписом: Свети Григорије Велике Јерменије.

„Лик Св. Григорија налази се и у Старом Нагоричину, Дечанима, Марковом манастиру и Манасији. Житија три јерменска светитеља (Св. Григорија Просветитеља, Св. Рипсиме, Св. Гајане) у Србију су стигла преко Византије. Формирана су пре усвајања монофизитске догме, па су остала општеприхваћена у хришћанском свету. Њихова житија налазе се и у три велика српска светачника, која су написали Јустин Поповић, Николај Велимировић и Хризостом Столић.ˮ

До седамдесетих година XX века центар Новог Сада, који је одувек био мултинационалан и мултиконфесионалнии град, красила је Црква Св. Гргура (Григорија) Просветитеља, популарно називана Јерменска црква. Није се истицала величином и изгледом, али је представљала једини храм који је припадао том народу у читавој југоисточној Европи. За старије генерације овај објекат представљао је симбол старог Новог Сада:

„Нови Сад, који се почео подизати и развијати као Петроварадински Шанац, од самог настанка био је предодређен да се развије у важан трговачки центар; као предграђе највеће и најзначајнје некадашње Хабзбуршке монархије, са некадашњим богатим залеђем и привлачном близином према Фрушкој гори, за пола столећа постао је веома снажно и богато трговачко и занатско место, које је за велики новац могло од Бечког двора откупити привилегију градске самоуправе. Стога, број становника у Петроварадинском Шанцу нагло расте, јер се након поновног пада Београда у турске руке 1738. године досељава велики број трговаца и занатлиија, Срба, Грко-цинцара, Немаца, Јермена и Шокаца. Као пословни свет, некадашњи новосадски Јермени ималу су своје принципе и методе у пословању, али нимало се од њих нису у том погледу нису разликовали Цинцари, Грци и Јермени, који су некада доминирали новосадском чаршијом. Настаје доба снажног процвата трговине и банкарства, у којима ће Јермени играти веома важну улогу. На почетку данашњег великог булевара налазила Јерменска улица, а изградили су и своју цркву која ће бити порушена у бомбардовању (…).ˮ

Део некадашње Улице цара Лазара са Јерменском црквом и зградом Војвођанског музеја у Новом Саду (ФОТО:

Део некадашње Улице цара Лазара са Јерменском црквом и зградом Војвођанског музеја у Новом Саду (ФОТО: https://www.facebook.com/stare.ns/?hc_ref=ARSzb5c6S4I1hiE206hKS3x1N8FLxKs53vfuWvs138z-LDZx2_fjWT-cSKVBXtJFebs&__tn__=kC-R)

„(…) обновила ју је Марија Трандафил, али Армени, избегли за време бомбардовања, а који су се вратили у град, више нису представљали значајан елемент у животу града. После Другог светског рата, када је пробијан нови булевар, срушен им је парохијски дом, а доцније (1963), потпуно беспотребно, и црква. Тако је једини сачуван материјални траг о постојању Армена на овом простору надгробни споменик породице Ченази (Џаназизјан) из 1790. (налази се на Булевару Михајла Пупина). Последњи арменски црквењак била је једна жена – Јулија Пољаковић (која није била Јерменка – М. М.), умрла 1948 (…).ˮ

Рушење Јерменске цркве (1963) (ФОТО:

Рушење Јерменске цркве (1963) (ФОТО: https://etnografskimuzej.rs/izlozbe/srpske-palate-u-trstu-3/)

Једна од најугледнијих личности старог Новог Сада био је др Габријел Меневишјан (Констатинопољ, 1864 – Нови Сад 1936), јерменски свештеник, полиглота, доктор теологије и филозофије, архимандрит Конгрегације мехитариста у Бечу и администратор парохије у Новом Саду. Био је управник Мехитарстичког колеџа у Констатинопољу (1892–1913).

Одломак из књиге Јермени у Чачку 1885–1950

АУТОР: Мср Маријана Матовић

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

Подлога - Copy - Copy - Copy (4) - Copy
Претходни чланак

МИСАО ДАНА

na-danasnji-dan-roden-umetnik-fudbala-blagoje-mosa-marjanovic-992506-velika
Наредни чланак

Рођен је фудбалер и тренер Благоје Моша Марјановић