Барон Петар Николајевич Врангел, руски генерал немачке и шведске крви, легендарни заповедник Руске армије на Криму и најистакнутији припадник беле емиграције, умро је 25. априла 1928. године у Бриселу. Његови посмртни остаци пренети су, према личној жељи, у руску Цркву Свете Тројице на Ташмајдану, Београд.

Рударски инжeњер по основној професији, завршио је и Николајевску коњичку академију. Стекао је славу у рату против бољшевика, мада је учествовао још у Руско-јапанском и Првом светском рату. После великог сукоба унутар заповедништва конрареволуционарних снага и краћег изгнанства, Врангел је преузео команду од генерала Антона Дењикина над Белом армијом, која је готово била уништена.

Напуштајући заувек своју родну земљу, на Криму је рекао официрима: „(…) учињено је све у границама људских моћи. Даљи наши путеви су пуни неизвесности.ˮ Процењује се да је тада Русију напустило око 100.000 војника. Заштиту и помоћ пружио им је некадашњи руски царски кадет Александар Карађорђевић, краљ Срба, Хрвата и Словенаца.

Генерал Врангел са супругом Олгом, руским свештеницима и војним посланством у Југославији у априлу 1927. године (Фото: Википпедия)

У тренутку смрти Врангел је имао непуних 50 година, што је био један од разлога да се посумња у тровање од стране совјетских агената.

Његов ковчег пошао је посебним возом из Брисела, у пратњи његовог личног секретара Николаја Котлијаревског и ратних другова у свечаним војничким (козачким) униформама. У вагону са ковчегом, налазила су се Врангелова одликовања и официрска сабља. На граници Мађарске и Југославије пратњи ковчега придружио се и шеф канцеларије Врангеловог штаба Сергије Орем.

Посмртни остаци генерала Врангела стигли су 5. октобра 1929. године, нешто пре 9 сати, на тле Краљевине Југославије. У Суботици је одржан помен, којем су присуствовали градоначелник Селимир Остојић и дивизијски генерал Милан Плесничар. Истог дана организован је дочек Врангелових земних остатака у Новом Саду од стране бројних грађана, предвођених дивизијским генералом Живаном Митровићем, помоћником команданта армије, градоначелником др Бранислав Борота и епископом бачким др Иринеј Ћирић. Воз је застао још само у Сремским Карловцима, где се једно време налазио Врангелов штаб.

На београдску железничку станицу Врангелови посмртни остаци стижу у вечерњим часовима. Почасну стражи у ноћи између 5. и 6. октобра држали су руски царски официри. Међу бројним пристиглим венцима издвајали су се венац југословенског краља Александра I Карађорђевића, принцезе Јелене Карађорђевић, али и један чији се пошиљалац није знао, са натписом: „Из Русије – генералу Врангелу.ˮ Организација Народна одбрана је уместо венца генералу Врангелу донирала хиљаду динара за Руски санаторијум Генерал Врангел у Топчидеру.

Министар војске, морнарице и ваздухопловства генерал Стеван Хаџић извршио је смотру југословенских и руских царских војника на станици, пре отварања вагона и изношења ковчега. Уз сам ковчег налазили су се: Врангелова мајка Марија Дмитриева, супруга Олга Михаилова Иваненко, њихово четворо деце (Елена, Петар, Наталија и Алексеј), као и Ана Николајевна, удовица пешадијског генерала Михаила Алексејева, страдалог током битке са бољшевицима на Волди, која се после Октобарске револуције преселила у Београд.

Ковчег је изнео генерал Александар Павлович Кутепов, који ће наследити Врангела на месту заповедника Беле емиграције (биће отет наредне године у Паризу, од стране агената СССР, којима је извесно руководио Мустафа Голубић), заједно са групом високих официра.

Помен на Вилсоновом тргу (испред железничке станице, данас Савски трг) служило је око четрдесет руских и српских свештеника, предвођених епископоп нишким Доситејем.

Погребну поворку сачињавали су, поред поменутих, још министар Никола Узуновић, испред краљевске владе, адмирал Драгутин Прица и контра-адмирал Метод Кох. Пролазећи улицама на којима су се окупили Београђани да одају пошту генералу Врангелу, поворка је стигла и до цркве на Ташмајдану. Ту су се налазили патријарх српски Димитрије, руски митрополит Антоније и изасланик краља Александра I Карађорђевића, пуковник Мита Стојановић.

Након помена и патријарховог говора, ковчег је праћен црквеним звонима и топовским плотунима унет и положен у цркву. У Врангелову гробницу спуштено је мало земље, која је за ту прилику допремљена из Русије.

По завршетку сахране говор је одржао Бранимир Борић из Удружења резервних официра и ратника: „Армија којом сте Ви командовали, имала је ту завидну част да одговори најтежој задаћи коју је у историји једној војсци додељена…ˮ

Кратко је говорио и др Вук Бошковић: „Срце и дух југословенских ратника и ђака школованих у Русији, неће се умирити док не виде на челу Словенства, под управом Русе патриоте, слободну, велику, моћну васпостављену нашу заштитницу мајку Русију.ˮ

Церемонија је завршена негде око 16 часова, а уношење венаца и мимоход грађанства трајали су до вечери.

Врангел испред цркве на Ташмајдану приликом њеног освештања 1924. године

Пише: Филип Пејковић