Da se ne zaboraviZanimljivosti

OBIČAJI: Kojim su obrednim ritualima Srbi nekada dočekivali Đurđevdan?

Đurđevdan je praznik koji je crkva posvetila uspomeni na Svetog velikomučenika Georgija. To je nepokretan praznik koji pada 23. aprila po starom, a 6. maja po novom kaldendaru. Reč je o jednom od najznačajnih narodnih praznika, čije svetkovanje nije imalo mnogo veze s crkveno ustanovljenim kultom. Na prostoru naseljenom Južnim Slovenima Đurđevdan su proslavljali pripadnici svih naroda, i katolici, i muslimani.

Popularnost Đurđevdana u narodnim masama bila je uslovljena i datumom za koji je praznik bio vezan. Kao što je i ranije već pomenuto, bio je to dan kada se – po narodnom računanju vremena – završavala zimska i počinjala letnja polovina godine. Otuda se letnje polugođe i naziva đurđevdanskim. U skladu s tim, su seljaci otpočinjali poslove, sklapali ugovore, preuzimali obaveze.

U mnogim krajevima Đurđevdan je bio praznik stoke i stočara. Ponegde su ga i nazivali „pastirskom slavomˮ ili „pastriskim praznikomˮ. I običaji oko stoke jasno pokazuju da je taj dan tretiran kao granica među dvema sezonama. Tada su, na primer, prestajale da važe mnoge zabrane. Do Đurđevdana nisu klali ni jeli jaganjce, niti su ih odvajali od majki. Na ovaj praznik se, dakle, klalo jagnje prvi put u toku godine. Obično su birali muško jagnje i brižljivo ga pripremali za taj čin. U nekim krajevima (recimo Timoku) jaganjcima su za rogove lepili sveće i doterivali ih u crkvu. Tamo bi se sveće zapalile a sveštenik čitao odgovarajuću molitvu i blagosiljao buduće žrtve. Sam čin klanja obavljao se svečano, katkad i uz prisustvo svih ukućana. Jagnje su prethodno kadili, često mu stavljali i venac oko vrata. Krv zaklane životinje hvatali su u neku posudu i njome mazali ukućane po čelu i obrazima. Verovali su da je ta krv lekovita i da štiti ljude od bolesti.

Nije samo konzumiranje jagnjetine bilo zabranjeno seljacima do ovog praznika. Od Božića do Đurđevdana oni nisu smeli da okuse bilo šta nastalo u toku te godine. Između ostalog, pomenuta zabrana odnosila se i na neke stočarske proizvode (npr. mleko i mladi sir). Zato su stoku prvo muzli baš na Đurđevdan. I prva muža je, poput klanja prvog jagnjeta, bila izrazito ritualan čin. Posebna pažnja posvećivana je ovci koju će prvu ili poslednju pomusti. Nju su obeležavali na poseban način (najčešće vencem oko vrata). Mleko su muzli kroz venac, prsten, bušan kolač, dakle kroz neku vrstu magijskog kruga, kojom su ga štitili od zlih uticaja. Pomuženo mleko imalo je određen magijski i kultni značaj. Najčešće je korišćeno kao preventivno ili terapijsko sredstvo u narodnoj medicini.

Đurđevdan je bio prilika u kojoj su seljaci nastojali da utiču na zdravlje i plodnost stoke. Da bi to postigli, pribegivali su magiji. U nekim krajvima su stoku šibali prućem, u drugim je kitili zelenilom. No najveću pažnju posvećivali su njenoj ishrani. Krmili su je na poseban način i posebnom hranom.

U okolini Zaječara, na primer, stoku su napasali noću, uoči praznika, po mogućstvu po mesečini. Ponegde su joj davali trave ubrane na Biljani petak (tj. petak pre Đurđevdana), katkad pomešane s travama ubranim na sam praznik. Toj smeši dodavali su neke druge sastojke: grumen soli, ostatke božićnog kolača, istinjen venac od prve muže ili pak delove kolača kroz koji je stoka prvi put muzena. Zdravlje se, očigledno, preko „zdraveˮ hrane prenosilo na stoku.

Stoci su namenjivali i poseban kolač. Najčešće su ga zvali kravajem, ali su zabeleženi i takvi nazivi kao što su „stočni kolačˮ ili „ stočni poskurˮ. Rezali su ga pre ručka, dok dan napreduje. Ponegde su komad kolača slali čobaninu. Kolač su takođe koristili kao sredstvo kojim se utiče na zdravlje i plodnost stoke. Ilustrovaću to primerom iz Homolja. Neko od muškaraca iz kuće uzeli bi ovaj obredni kolač pa ga zajedno s grumenom soli i kokošjim jajetom nosio u šumu. Pošto bi našao mravinjak, prekrstio bi se tri puta i zakopao u njega sve što bi poneo. Iz šume se vraćao drugim putem. Pri tome se nije osvrtao. U saopštenju se kaže da su homoljski seljaci to činili zato da im ovce ne bi bile „brljiveˮ. Međutim, gotovo svugde su se slični postupci upražnjavali iz drugog razloga. To, uostalom, pokazuju i reči koje su im tom prilikom obično izgovarane, na primer: „Koliko mrava, toliko bravaˮ, i sl. Očigledno je, dakle, da se zakopavanjem kolača u mravinjak podsticala plodnost stoke.

Kao drugi prelomni momenti, i ovaj đurđevdanski zamišljao se kao vreme pojačane aktivnosti zlih sila, odnosno zlih bića. U opasnosti je bila naročito stoka. Verovalo se da tada veštice ili činilice nastoje da joj oduzmu mleko. Često su ih zamišljali kako gole jašu oko tora vrebajući pravi trenutak. Zato su oko tora posipali pepeo, proso, kukuruz, ponekad i kokošji izmet. U taj magijski krug veštica nije mogla prodreti. U stvari mogla je, recimo, ako izbroji sva zrnca prosa ili kukuruza. No pre no što bi u tome uspela, vreme bi joj isteklo. Zabeleženi su i drugi metodi zaštite. Posebno je znimljiv bio onaj koji se upražnjavao u Popovom polju. Tamo bi neki muškarac uoči Đurđevdana, u gluvo doba noći, prebacio preko ramena mešinu od jarčeve kože i krenuo iz sela. Pazio je pri tome da ga niko ne vidi i ne čuje. Kada bi stigao na neko usamljeno mesto, odrešio bi mešinu i obilazio oko naselja. Stigavši na polazno mesto, mešinu bi ponovo naduvao, zavezao je i odneo kući. Verovalo se da će veštica, ako živi u selu, doći i moliti ga da je odreši. Ovaj bi to učinio ako bi mu se veštica zaklela da se više neće baviti svojim opasnim zanatom.

Na Đurđevdan su seljaci nastojali da obezbede svu imovinu. Nisu se, na primer, brinuli samo za stoku već i za useve. Na ovaj način su pribegavali magiji sa željom da utiču na plodnost njiva i da useve zaštite od svakog zla. Najveću pažnju posvećivali su zaštiti od najveće opasnosti – od grada, koji je za tren oka mogao uništiti plodove njihovog mukotrpnog rada.

Najatraktiviji su bili pokušaji da se oko čitavog seoskog atara načini magijski krug, u koji ne bi mogli da uđu oblaci bremeniti gradom. Učesnici rituala birani su nekoliko dana pred praznik. Okupljeni seljaci odredili bi tri čoveka koji su dobijali odgovarajuće zadatke. Jedan od njih morao je doneti vodeničnu ustavu iz tuđeg atara, drugi nož kojim je neko uboden ili posečen, a treći pile koje se izleglo pre Blagovesti. Ako ne bi onašao takvo pile, donsio je zmiju. Sva trojica jahali su konje. Noću, uoči Đurđevdana, sastajali su se na kakvom raskršću, na severnoj strani sela. Zatim bi, s odabranim vođom na čelu, krenuli u obilazak atara. Među sobom nisu razgovarali, a vođa je stalno mahao nožem. Zaustavljali su se četiri puta. Tom prilikom bi jedan od učesnika iskopao rupu u zemlji, drugi bi u nju stavljao vodeničku ustavu, a treći je samo jahao. Kada bi svojim kretanjem zatvorili krug, odnosno stigli na mesto odakle su pošli, tu bi zakopali živo pile da mu glava viri nad zemljom. Time bi obred bio završen. No ponekad su pile puštali da ode. Verovali su da će ono, kad zapreti grad, podići glavu i zapijukati te tako na vreme upozoriti seljake da preduzmu i druge zaštitne mere.

O Đurđevdanu seljaci su vodili računa i o sebi samima, pre svega o svom zdravlju. Često su nastojali da prenesu na sebe životvornu moć vegetacije. Kao i o nekim drugim praznicima, kitili su se travom i cvećem, opasivali se vrbovim ili drenovim prućem. Ponegde se mladež ljuljala na drenovom drvetu da bi bila zdrava kao dren, ponegde su se devojke valjale po zelenom žitu da bi im kosa rasla kao žito itd.

Slična magijska svojstva pripisivala su se i vodi. Kupanje ili umivanje đurđevdanskom vodom garantovalo je zdravlje tokom te godine. Kupali su se obično na sam praznik, pre izlaska sunca. Ako u blizni nije bilo reke ili većeg potoka, nosili su vodu kući i tamo su se prali i umivali. Posebno delotvornim smatrali su umivanje u vodi „omajiˮ (tj. vodi koja prska s vodeničkog kola u pokretu). U nju su, uoči praznika, stavljali „čudotvorneˮ trave, najčešće selen, a zatim je ostavljali da prenoći. Verovalo se da naročita svojstva ima i jutarnja rosa. U nekim krajevima po njoj su se valjali da ih tokom godine ne bole kosti i slično.

Mladi su, naravno, mislili i na ljubav. Početak letnje sezone bio je dobra prilika da se dođe do voljene osobe. U tome je pomagala magija, kojom su se najčešće bavile devojke stasale za udaju. Navešću ovde primere tog magijskog lova na muškarce. U okolini Viskog devojke su brale trave čiji nazivi jasno govore o njihovoj nameni: „pomamnikˮ, da bi se momci za njima pomamili; „navaluˮ, da bi navalili na njih itd. Zabeležen je i običaj da devojka na Đurđevdan protrči kroz svinjac s namerom da uplaši i uznemiri svinje. Verovalo se da će momci, poput svinja, trčati oko nje i za njom, Na ovaj praznik su se, dakle, rešavali i ljubavni problemi.

D. Bandić, Narodna religija Srba u 100 pojmova, Nolit, Beograd, str. 326–331.

A ko je bio Sv. Đorđe, kada je, kako i od koga postradao, saznajte u sledećem video zapisu (Izvor: YOUTUBE):

https://www.youtube.com/watch?v=sm4j0pQHIMU

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

nefeatured-boban_promise
Prethodni članak

Rođen je trubač Boban Marković

Svetozar_Stojanović
Naredni članak

Umro je filozof Svetozar Stojanović