OBIČAJI: KAKO SU SE SRBI ZAKLINJALI?

13 apr 2018

0 2.1k

Mnoštvo propisa kojima su u narodu regulisani međuljudski odnosi bilo je u funkciji razrešavanja konfliktnih situacija među pojedincima, među grupama ili pak na relaciji između pojedinca i grupe. Jedan od najznačajnijih pravnih instrumenata u tom pogledu bila je zakletva. U pitanju je izjava naročite vrste. Onaj ko je polagao zakletvu pozivao se na neku natprirodnu silu ili natprirodno biće da bi potvrdio istinitost svojih reči. U našoj seoskoj sredini koristile su se, uglavnom, dve vrste zakletvi: zakletve obećanja i zakletve potvrde. Zakletve obećanja davale su se, na primer, pri ugovaranju nekog posla, pri veridbi i pri sklapanju braka, prilikom sklapanja kumstva i pobratimstva. Zakletve potvrde davali su najčešće optuženi ili svedoci prilikom utvrđivanja nečije krivice, odnosno nevinosti.

Sadržina zakletve znatno je varilala. Onaj ko se zaklinjao često je pominjao natprirodnog jemca. U najvećem broju slučajeva seljci su se kleli u Boga. Govorilo se, na primer: Boga mi!, Tako mi Boga!, Tako mi velikog Boga živog!, Imena mi Božijeg, nijesam!, Bog me ubio ako lažem! i sl. Kao jemac pominjala se i Bogorodica, zatim neki hrišćanski sveci, kao i hrišćanski Simbol vere, časni krst. Ponekad su se prizivali i neki nehrišćanski objekti obožavanja: nebo, sunce, mesec, zvezde, oblaci.

Doduše, natprirodni jemac se nije uvek pominjao, ali se, po svoj prilici, uvek podrazumevao. Pretpostavljalo se, dakle, da je uvek prisutan i spreman da kazni one koji su se lažno zaklinjali. U mnogim zakletvama navodilo se ono što se stavljalo na raspolaganje čovekovom natprirodnom egzekutoru. Dugačak je spisak takvih zaloga. Često su se, na primer, pominjale osobe koje su klevetniku bile najdraže i najbliže: majka, otac, sestra, brat, deca. Naravno, u zalog se stavljala i sopstvena sudbina. Klelo se u život, u dušu, zatim u zdravlje, sreću ili čast. Bilo je i takvih zakletvi u kojima se navodilo vreme ili način na koji će krivokletnika sustići zaslužena kazna: Sutrašnji dan ne dočekao!, S mesta se ne pomerio!, ili recimo: Tako me grom ne ubio!

Da bi zakletva dobila na težini, izgovorene reči propraćale su se i odgovarajućim ritualnim činom. Ilustrovaću to s nekoliko primera. S kombinovanjem reči i rituala susrećemo se često pri sporovima oko zemljišnih međa. Tada se obavezno polagala zakletva, ali se to nije smatralo dovoljnim. U mnogim srpskim krajevima klevetnik je morao uzeti busen zemlje, staviti ga na glavu ili rame, pa hodati onim putem kojim je, po njegovoj izjavi, išla prava međa. Ritual je bio obavezan i onda kada je muž sumnjao u vernost svoje žene, a domaćin u poštenje nekog od ukućana (ako bi ovaj, recimo, bio optužen da je nešto ukrao). Optuženi bi ponekad polagao zakletvu u pola noći, za stolom, na raskrsnici. Na sto se stavljala slavska sveća, hleb i so, koje je klevetnik redom ljubio. Ovako položena zakletva oslobađala ga je svake sumnje.

Kako bi nekog uhvatili u krivokletstvu, odbacili bi ga. Čekala bi ga i odmazda viših sila. Da bi izbegli posledice, krivokletnici su neretko pribegavali i magiji. Nastojali su da prevare i stvarne i zamišljene osvetnike. Najčešći metod bilo je upućivanje zakletve nekom objektu koji se sam po sebi smatrao opasnim (recimo kapi ili kamenu). Naravno, onaj kome se zakletva upućuje nije smeo da primeti takvu prevaru. Među najpoznatije primere te vrste može se uvrstiti fragment narodne pesme Kraljević Marko i kći kralja arapskoga. Marko priča majci kako mu je kraljeva kći obećala da će ga izbaviti iz ropstva ako se zakune da će se njome oženiti:

Kad se, mati, viđeh na nevolji,

skinuh kapu, metnuh na koljeno,

pa se kunem kapi na koljenu:

Tvrda vjera! Ostavit te neću.

Tvrda vjera! Prevarit te neću;

I sunce je vjerom prevrnulo,

te ne grije zimi kao ljeti,

a ja vjerom prevrnuti neću.

To pomisli Arapka djevojka,

pomislila da se kunem njojzi.

Očigledno je, dakle, da zakletva kapi oslobađa Marka od krivice, a samim tim od Božje odmazde.

Izvor: Narodna religija Srba u 100 pojmova, D. Bandić, Nolit, 2004, str. 266‒269.