АктуелностиДа се не заборавиКуће и зградеЉуди

Од магазаџије до задужбинара

„Сви ми умиремо само једном, а велики људи по два пута: први пут када их нестане са земље, а други пут кад пропадне њихова задужбина“

Иво Андрић

 

Да ли Вам је икада пало напамет ко нам је оставио Хотел Бристол, зграду Београдске задруге и већи део изгледа Савамале коју данас знамо?

Зграда Београдске задруге, око 1910, у Карађорђевој улици, Београд

Сл. 1. Зграда Београдске задруге, око 1910, у Карађорђевој улици, Београд

Задужбинарство у Србији развија се највише током 19. века до тада је било у окриљу цркве и владајућих династија међутим за време Кнежевине и Краљевине Србије оснивачи задужбина били су најчешће богати људи скромног образовања али израженог националног осећаја, и велике љубави према свом народу, пореклу, историји и култури. Посебну пажњу и поштовање имали су према просвети и науци у чији су развој највише улагали.

Међу великим српским задужбинарима био је Лука Ћеловић. Рођен је у Придворици недалеко од Требиња. Његови преци из Рисна у Црној Гори ратовали су у 16. и 17. веку против Турака на страни Млечана (Млетачка Република са седиштем у Венецији). После завршеног четвртог разреда основне школе у Брчком дошао је 1872. године у Београд, где  га је тадашњи архимандрит и рођак Нићифор Дучић запослио као шегрта у једној галантеријско-помодној радњи. Турболентно време у којем је живео, а пресудно за Србију која се бори за своју независност и ослобођење од Турака одвело је младог Луку у рат, и то као добровољца. Србија је 1878. године добила независност, а он се окреће другој борби, борби за живот. Почео је у магазаџијској радњи код чувене браће Крсмановић која се звала „Браћа Крсмановић и Паранос“, већ 1880. године постаје и сам газда радње у улици Краљевића Марка. Пред крај 19. века на том простору је подигао своју кућу, двоспратницу, у којој је живео до краја свог живота.

Сл. 2  Ул. Краљевића Марка 1

Сл. 2. Ул. Краљевића Марка 1

Његове заслуге и допринос Београду неизмерно су велике. Учествовао је у уређењу и модернизацији простора Савамале и изградњи Београдске задруге, једне од најлепших у Београду, (данас колоквијално позната као зграда Геозавода), саградио је и данашњи хотел Бристол са становима и дућанима. На потезу Карађорђеве улице ка Железничкој станици подигао је велики, леп парк по угледу на европске. У записима старих Београђана описан је као „старији и усамљени господин који сваког јутра шета парком, обилазећи га и надгледајући баштована како негује украсно растиње донето из разних земаља. Дечаци су трчали да га поздраве и приђу му руци“, што је усамљеног Луку посебно чинило срећним јер децу није имао. Иако је на том простору могао да подигне још низ зграда и радњи и тако утростручи своје богатство он је ипак Београђанима поклонио парк какав, нажалост, више не постоји.

 

Који је пут био Луке Ћеловића?

Сл. 3 Лука Ћеловић Требињац

Сл. 3 Лука Ћеловић Требињац (1854-1929)

Магазаџијски посао пратили су проблеми кретања цена на светским берзама и зависност од понуда Америке, Русије, Француске, Мађарске. Често је у том послу Ћеловић био на ивици пропасти али је ипак успевао да се избави из финанскијских проблема. Његова магаза била је у близини чувеног Малог пијаца који се некада налазио између садашњих зграда Београдске задруге и хотела „Бристол“, и једним делом на некадашњем Светоникољском тргу. У овом делу града налазила су се два хана Параносов и Ковачев хан, и Мали пијац. Најважнији становници ханова били управо трговци, путници и сарафи (људи који су мењали новац), док је Мали пијац био центар босанске трговине јер је ту доспевао друм којим се стизало из Босне, а продавале су се овде све врсте пасуља и жита, сува шљива, пекмез и ситна кожа. Пре увођења железнице роба се магазаџијама доносила у Београд на воловским колима  са велике удаљености. Железница је олакшала промет али и повећала конкуретност старим и познатим трговцима. Луки је посао почео да опада али судбина је сад одиграла своју улогу. После смрти Ристе Параноса власника поменутог београдског хана, трговину је наставио његов син Сима у Италији, а посао у Београду оставио је да води Лука Ћеловић. Сими у иностранству није ишла трговина, запао је у велике губитке и убрзо умро. Његов млађи брат Риста није био послован човек и за сво то време успео је једино да сачува наслеђено земљиште које је након Првог светског рата скупо продао Луки Ћеловићу.

Надалеко чувено Лукино богатство заправо није проистекло из магазаџилука већ из акција Београдске задруге које је куповао где год су биле понуђене, а које су временом достигле велику вредност. Задруга је основана као мали новчани завод за штедњу и кредит на уделе са недељним уплаћивањем од једног динара по уделу. Једва писмени Лука успео је да временом, захваљујући великом броју акција Задруге постане прво члан, а потом и њен председник 1897. године. Проницљивији од других проценио је да ће Задруга дуже трајати од осталих кредитних завода и да ће се развијати. Велики број акција Задруга је имала код Народне банке. Из тог разлога је Лука Ћеловић, од стране збора акционара, изабран за члана управе Народне банке у којој је и сам поседовао акције. Потом је задругину имовину пренео у Марсеј у Француској када је и Народна банка своју, и тако сачувао имовину Задруге.

Међу Лукиним блиским пријатељима били су чувени професори Велике школе и српски интелектуалци. Године 1911. написао је свој први тестамент и оставио управо Универзитету у задатак да даје сталне награде за добро израђене радове из технике и других наука. Написао је писмо о установљењу Задужбине за просветне сврхе Универзитета 1926. године и положио је одмах 1 000 000 динара у 7 % обвезницама о чему је објављен краљев указ. Наредне 1927. године основао је фонд Лука Ћеловић код певачког академског друштва „Обилић“. Његова непокретна имовина у Београду обухватала је шест палата с плацевима и парком налазила се у следећим улицама: Јаворској 7, Краљевића Марка 1, Загребачкој и Гаврила Принципа 16, Карађорђева 65 и Андрићев венац 2. После његове смрти, а према тестаменту сав приход његове Задужбине стављен је на располагање Београдском универзитету. Није мао породицу.

 

Литература:

1. М.Софронијевић, Даривали су своме отечеству, Београд 1995

2. Г.Гордић, Задужбине и задужбинарство у традицији срспког народа, Београд 2010.

Фото-извор:

1. Г.Гордић, Задужбине и задужбинарство у традицији срспког народа, Београд 2010;

2. Д.Ђ.Замоло, Градитељи Београда 1815-1914, МГБ 2009.

 

 

Српски Легат

Српски Легат

Фондација Српски Легат је основана са циљем да својим активностима очува историју, традицију и културу Србије и подсети на лепе и светле тренутке српске историје како би инспирисали садашње и будуће грађане Србије, њихово достојанство и националне вредности које су временом потиснуте и делимично заборављене.

Прва варошка болница, око 1900. године, Џорџа Вашингтона 19, Београд, 
извор: Д.Ђ.Замоло, Градитељи Београда 1815-1914, МГБ 2009.
Претходни чланак

Прва варошка болница и Музеј српске медицине

Данашњи изглед куће породице Павловић
Наредни чланак

Дом породице Павловић