АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивостиЉуди

ЈАКОВ НЕНАДОВИЋ – ПРЕКИ И ОСВЕТОЉУБИВИ ЧЕЛНИК СОВЈЕТА

Јаков Ненадовић био је изданак знамените куће, најистакнутија личност Првог српског устанка после Карађорђа и први министар унутрашњих послова у Србији. Родио се око 1765. године у Бранковини, надомак Ваљева. Ненадовићи су се почетком 18. столећа доселили у Србију из тадашње Старе Херцеговине, из Бирча код Никшића, а порекло воде из племена Бањана. Најпре су се населили у Осечини, Подгорској кнежини Ваљевске нахије, а око 1750. године настанили су се у Бранковини у Тамнавској кнежини Ваљевске нахије. Ту су Стефан и Манда Ненадовић изродили два прослављена устаничка јунака, Алексу (око 1749) и Јакова.

Погубљење брата Алексе

Алекса Ненадовић је у Кочиној крајини, устанку против Турака, учествовао као аустријски фрајкоровац. Због нарочитог угледа и заслуга постављен је за кнеза Тамнавско-посавске кнежине. Када су дахије завеле страховладу у Београдском пашалуку, Алекса је постао најсрчанији организатор буне. Платио је животом у Сечи кнезова када је, заједно са Илијом Бирчанином, посечен у Ваљеву и тако постао најпознатија жртва тог стравичног дахијског чина.

Алекса Ненадовић

Алекса Ненадовић

Мемоари

После Алексиног погубљења, Јаков постаје глава породице Ненадовић. Писменост је стекао у Срему и бавио се трговином стоком, па је развио чврсте односе с трговцима из Аустрије. Алексин син и Јаковљев синовац, чувени прота Матеја Ненадовић, описао је у својим Мемоарима намеру Мехмед-аге Фочића да после Алексиног погубљења постави Јакова за кнеза: „Ето ти нашега зета Живка Дабића и јоште два Турчина пријатеља мога оца, са јоште три кмета, и кажу Турци: ’Хајде, Јакове, послао нас Мехмед-ага Фочић; хоће тебе да окнези.’ Мој стриц каже им да он не сме међу Турке више ићи, и да неће кнез да буде. Турци кажу: ’Слободно, тврда је вера. Фочић хоће опет кнеза од вашега оџака, и неће да иде, докле из ваше родбине кога не окнези’… Онда мој стриц немаде куда, него оде у Ваљево, и кад је дошао Фочић му рекне: ’Јакове, Алекса је тражио наше главе пак изгуби своју, но ја хоћу опет од вашега оџака да окнезим.’ На то му се поче стриц извињавати: ’Ја сам узео новце из Немачке и растурио по вилајету да тргујем, а проти не подноси, а од оних других није ни један вешт вилајету, но молимо те, ага, метни другога кога хоћеш.’ ’Јок, јок! Ја од вашега соја хоћу кнеза и никако друкчије!’, говорио је Фочић. Онда мој стриц оде и договори се с ваљевским Турцима, те сви рекну да је Пеја Јанковић из Забрдице Алексин рођак. То Фочић верује и окнези Пеју, који је код мога оца био буљубаша и коме смо ми кумовали.”

Први после Карађорђа

У Јакову је горела жеђ за осветом, па пошто је избегао титулу која је долазила од душманске руке, одмах се отиснуо у поход на турске главе. Вожд Карађорђе већ је био отпочео борбу против Турака, па се Ненадовић на почетку придружио устаницима и за кратко време задобио изузетну популарност, тако да је после Карађорђа био најистакнутији учесник у борбама. Јаков је дигао на оружје народ преко Колубаре. Прву славу је стекао када је на Свилеуви његова војска побила близу 300 Турака. Сукобио се с Турцима и на Чокешини и са својим људима ослободио Ваљево и Шабац. Захваљујући везама са Аустријом успевао је да редовно добавља оружје и муницију неопходну за борбе. У Бици на Чучугама разбио је непријатеља који је бројао 6.000 војника. Заједно са Јанком Катићем у Бељину је сачекао босанске Турке и вратио их у Шабац. Том приликом је погинуо Јанко Катић.

Командант

Ненадовић је постао обласни старешина скоро читаве западне Србије и потписивао се као командант Ваљевске, Шабачке, Соколске и Ужичке нахије. Храброст и војничку вештину исказао је у биткама за освајање Пожаревца, Београда, Ужица, Карановца, у бици на Тичару код Лознице. Рањаван је више пута, а најтеже у бици на Жичком пољу када је био погођен у главу. Почетком 1805. године под заповедништвом Јакова Ненадовића било је 4.000 војника и једино је војска Београдске нахије са 5.000 бораца била бројнија у целој устаничкој Србији. На званичним актима, писмима и документима потписивао се одмах иза Карађорђа. Након предаје Ужица 1805. године, као поклон од Али-паше Видајића Ненадовић је добио ужичку градску музику. То говори о ауторитету и положају који је имао, јер нико други од устаничких господара није имао орекстар.

Оснивач Совјета

Ненадовић је био амбициозан и самоуверен старешина и никада се није мирио с тим да има неког над собом. Сматрао је да су Ненадовићи угледнија и племенитија кућа од Вождове и истицао се као његова јака опозиција. Јаков је заједно са синовцем Матејом био међу главним иницијаторима за оснивање Правитељствујушћег совјета 1805. године. Сматрали су да ће његовим оснивањем ограничити Вождову власт и учврстити опозицију. Прота Матеја изабран је за првог председника владе. У периоду од 1809. до 1811. године функцију председника Совјета обављао је војвода Јаков Ненадовић.

Печат Правитељствујушчег совјета сербског

Печат Правитељствујушчег совјета сербског

Затим је изабран за првог попечитеља внутрених дел (министра унутрашњих послова). Доласком на тај положај иступио је из опозиционе струје у којој је био са својим, такође проруски оријентисаним, саборцима Миленком Стојковићем и Петром Добрњцем. Ненадовић је годину дана раније оженио свог сина Јеврема кћерком Младена Милановића, што је значајно допринело побољшању односа с Вождом. Прешао је у Београд, а Ваљевску нахију оставио на руковођење Јеврему и Матеји.

Изгон, повратак, старост

После слома устанка 1813. године, Јаков је емигрирао у Срем и неко време живео у манастиру Фенек. Годину дана касније прешао је у бесарабијски град Хотин, познато уточиште устаничких старешина. Ту је живео све до 1831. године, када се са породицом вратио у Бранковину. Кнез Милош му је дао на коришћење двор Јеврема Обреновића у Ваљеву, где је угодно живео, окружен руском послугом. Разболео се 1836. године и, трагајући за леком, умро је у Београду исте године. Сахрањен је у свом завичају, поред цркве у Бранковини.

Човек преке нарави

Био је ожењен Неранџом из Посавске кнежине и с њом је имао синове Јеврема, Пантелију и Александра и кћи Јулку. Јевремова кћи Персида била је српска кнегиња удата за кнеза Александра Карађорђевића и мајка краља Петра Карађорђевића. Поред свих врлина и дара за ратовање, Јаков Ненадовић је запамћен и као строг и као прек човек. Познато је да због самовоље хајдучког четовође Ђурђа Ћурчије наложио његово убиство. У селу Дрену посекао је попа Милована из Грабовца зато што је сарађивао са Карађорђем. Упркос томе, не могу се оспорити његове заслуге у устанку, таленат за ратовање и сналажљивост. Вук Караџић му одаје признање за набавку првих топова у Србији. Од 1811. године Ненадовић је био носилац Ордена Свете Ане 2. степена.

Кула Ненадовића

Данас је један од симбола Ваљева културно-историјски споменик Кула Ненадовића, коју је на ободу брда Кличевац, поред пута за Шабац, саградио Јаков Ненадовић са својим сином Јевремом за потребе складиштења оружја и муниције. По слому устанка кулу су заузели Турци и претворили је у тамницу. Војвода Сима Ненадовић је из револта наредио да се кула запали када је при поновном освајању Ваљева у њој затекао језиву слику измучених Срба. Књаз Милош је 1836. године обновио кулу, која је сада реконструисана и заштићена, а од 20. марта ове године [прим. прир. 2012. година] има сталну музејску поставку и отворена је за посетиоце.

Кула Ненадовића у Ваљеву

Кула Ненадовића у Ваљеву

Хроничар, дипломата и новинар Милан Јовановић Стојмировић је записао: „Ненадовићи су себе сматрали првом фамилијом у Србији, држећи да иду и пре Карађорђевића и Обреновића, а објективан историчар мора да их стави одмах у ове, јер не зна кога би им претпоставио. Они су били политичка и народна кућа и пре устанка, а давали су људе од акције и од значаја равно 200 година, те су се с правом поносили својим племеном и његовим заслугама.”

Марија Делић

Извор: часопис Историја, Ecoprint d. o. o., Београд, август, бр. 31/2012, стр. 28–29.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

ИсидораСекулић
Претходни чланак

ВАСКРС У РАДУ

30127731_1217073948429970_3259433558448458187_n
Наредни чланак

МИСАО ДАНА