АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивостиНа данашњи дан

ГАЗДА МЛАДЕН – ПРВИ СРПСКИ ГОЛЕМАШ

Господар Младен Миловановић, војвода Карађорђевог устанка, родио се око 1760. године у шимадијском селу Ботуње код Крагујевца. Он је један из плејаде војвода из Првог српског устанка који потичу са простора Црне Горе. Води порекло од Церовића из Дробњака, из Тушине. Предање у Дробњацима каже да су кнеза Ђура Церовића и његовог сина Вука убили Турци у селу Буковици. Ђуров син, Милован Церовић, пошто их је осветио, склонио се у Шумадију, где се населио у селу Ботуњу на Лепеници. Ту му се родио син Младен, који је по обичају добио презиме по имену оца. И данас се у Тушињи препознају остаци Младеновог оца Милована, које зову Миловановом зидином. Из тог места је био и црногорски војвода, сенатор и бан Новица Церовић.

Разменом из тамнице

Пре устанка Младен се бавио трговином стоке и веома се истакао у свом послу, тако да је постао трговац на гласу и стекао приличан иметак и велики углед. Био је један од ретких писмених људи тога времена и познат по свом мудром говору и оштроумности. Како је био међу највиђенијим Србима, нашао се у тамници крагујевачког муселима у време свирепе дахијске Сече кнезова. Карађорђе, који је већ почео да припрема побуну и позив свим угледним Србима на устанак, веровао је у важност Миловановићевог учешћа у буни и решио да га спасе. Андра Гавриловић је записао како је Карађорђе уценио муселима и ослободио Младена: „Пошто је већ имао код себе повише заробљених Турака, узме једног и пошаље га у Крагујевац с поруком муселиму: ако не пусти одмах Младена, Ђорђе ће све заробљене Турке исећи на комаде, нити ће икад кога заробљеника у животу држати; ако муселим пусти Младена, Ђорђе даје јуначку реч да ће ослободити све заробљене Турке. Знајући добро да Ђорђе твори што говори муселим с места пусти Младена, а и Ђорђе одржа обећање. Нашавши се на слободи, Младен одмах оде Вожду и ступи међу устанике.ˮ

Главни Вождов саветник

Миловановић је Карађорђу пружао веома значајну подршку. Имао је смисла за државничке послове и вођење политике, па је постао главни Вождов саветник.

Печат Младена Миловановића

Печат Младена Миловановића

Поред тога је својим утицајем дошао до богатства и постао најбогатији међу устаницима, те је стекао и непријатеље. Најзначајније битке које је водио биле су 1806. године за ослобођење Крушевца и за одбрану Делиграда.

Миловановић је прозрео намере турске војске од 6.000 војника која је прошла поред Делиграда у намери да пресесче комуникацију српској војсци која је била организована између Алексинца и Делиграда. Оставио је део војске у алексиналким шанчевима и с коњицом и већим делом пешака пошао левом обалом Мораве, Турцима с леђа да им одесече одступницу. Одступили су од Делиграда и притом претрпели губитке.

На поклон Ада Циганлија

Миловановићева политичка моћ стално је јачала, а упоредо с њом умножавао се и његов капитал. Године 1808. изабран је за председника Правитељствијушчег совјета. Исте године осмислио је уставну реформу и учествовао у формирању Велике школе. Новом уставном реформом из 1811. године Младен Миловановић је изабран за првог министра (попечитеља) војске. У његовом власништву биле су бројне зграде, куће, дућани и плацеви у Београду, многи земљишни поседи широм Србије, а због успеха на Делиграду Карађорђе му је 1809. године поклонио Аду Циганлију. Био је први војни и цивилни заповедник Београда, па се сматра првим београдским градоначелником. Чувени господар и газда Младен, како су га у народу звали, обогатио се откупљујући по багателној цени турску и цинцарску имовину. Био је човек на високим политичким положајима и са огромним богатством. По много чему се за војводу Младена може рећи да је у новијој историји Србије био први прави големаш (данас бисмо рекли тајкун).

После пропасти на Чегру велика одговорност за тај пораз приписана је Младену Миловановићу. Уместо да за заповедника војске у Нишу постави петра Добрњца, Карађорђе је на његову иницијативу поставио Милоја Петровића. Миловановићевог кума, који се показао неспреман за борбу. Познат по прекој нарави, Карађорђе је након чегарске катастрофе ранио у Јагодини војводу Младена због његове свађе са другим војводама. Ипак, њихов однос касније се поправио.

Бекство у Срем и Хотин

Крајем 1812. године Вожд је неочекивано отпустио већ постављене министре Ивана Југовића и Миљка Радоњића и секретара Михајла Грујовића, које је планирао да ликвидира. Имајући довољно утицаја код Карађорђа, Миловановић се заложио за њих и Карађорђе је одустао.

По слому устанка је прешао у Срем. У октобру 1814. године се са многим устаничким старешинама настанио у бесарбијском граду Хотину, где је добио смештај и издржавање од 500 царских дуката годишње. Следеће године Карађорђе и друге војводе послали су га у Париз да се састане са руским царом Александром I, како би га замолио за помоћ и заштиту српских интереса.

Орден Свете Ане II какав је повељом добио Младен Миловановић од руског цара Александра I за заслуге (Војни музеј, Београд)

Орден Свете Ане II какав је повељом добио Младен Миловановић од руског цара Александра I за заслуге (Војни музеј, Београд)

Кобна Милошева освета

Војвода Миловановић се 1822. године вратио у Шумадију. Био је гост на двору кнеза Милоша Обреновића. Лукави Милош није заборавио да је војвода у време када је био министар војни хтео да га погуби због завере против Вожда и да му је тада кум спасао живот. Претарана љубазност је био знак да ће се Милош осветити.

Ипак, Милош је тврдио да жели да му помогне и да га склони од Марашли Али-паше. Младен је кренуо у Црну Гору, у своје Дробњаке, али су га на Златибору, у месту Очка Гора, вероватно по налогу кнеза Милоша, убили људи рујанског сердара Јована Мићића, господара ужичке нахије. Његово тело бацили су недалеко у пећину.

Миловановић је био ожењен Босиљком, с којом је имао ћерку јединицу, Јованку – Јоку. Босиљка је умрла 1808. године, а са другом женом Иваном није имао деце. Јованка се 1810. године удала за војводу Јеврема Ненадовића, и с њим изродила деветоро деце. Њихова кћи је је Персида Карађорђевић, а војвода Младен Миловановић је по тој линији прадеда краља Петра I Карађорђевића.

Младен Миловановић је био војвода, председник српске владе, Вождов саветник, први војни министар, и први човек тадашњег Београда, а ипак нема улицу која носи његово име. „Управо овај устаник је од свих српских старешина имао најразвијенија државотворна осећања. То што је он стекао велико богатство не значи да је чинио злоупотребе и то не може омести његову велику историјску улогу. Био је старешина који су много више злоупотребљавали положаје, па имају улице широм Србијеˮ, сматра наш истакнути историчар Радош Љушић.

АУТОР: Марија Делић

ИЗВОР: Istorija revija, Eccprint d. o. o., Beograd, 2012.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

photo_verybig_120389
Претходни чланак

Аустроугарска је објавила анексију Босне и Херцеговине

woman-1031000_960_720
Наредни чланак

У ПОЧЕТКУ БЕШЕ РЕЧ