Да се не заборавиЗанимљивости

ДУБРОВНИК – ЧИЈИ ЈЕ?

У овом тексту нећемо говорити о садашњим државним границама, али хоћемо о томе којим језиком се говорило и говори у Дубровнику. Живимо у времену у ком су научне истине дискутабилне. Живимо у времену када се историја кроји према „јачемˮ, тачније према ономе ко је спреман да више туђег узме.

Не може се говорити о језику у Дубровнику, а не ослонити се на Милана Решетара (1860–1942), Србина католика пореклом из Дубровника. Он се веома исцрпно бавио овом темом и важи за најбољег познаваоца језичких прилика у Дубровнику. Словенско становништво, насељено на територији Дубровника, тадашњег романског тла, романски језик заменило је нашим језиком у XV веку, како Решетар каже. Посрбљавање Дубровника одвијало се постепено насељавањем становништва из источнохерцеговачке околине. Оно што је Дубровник, и Србе у њему, одвајало од других српских територија јесу границе и католичка вера. „А када се романски град нешто присељавањем Срба са стране, а нешто посрбљавањем домородаца мало, помало, барем у погледу језика, претвори у српски град, Дубровчани опет сачуваше своју индивидуалност, говораху српски, али се не осјећаху Србима, јер њима српско бијаше у првом реду оно што припада српској држави, док Дубровник никад не бијаше у њеним границама.ˮ (М. Решетар) Поред питања граница и индивидуалности, по којој је Дубровник вазда познат, разликовали су се и по вери. Они су наставили римско, католичко наслеђе, док се држава Немањића окренула Византији и православној вери. Даљи развој Срба католика нам је познат.

М. Решетар направио је битну разлику између језика поезије и језика прозе и говора у Дубровнику. Неки научници, попут Ватрослава Јагића, Томе Маретића, Августа Лескина, покушавали су да докажу да је Дубровник чакавски, а не штокавски, на основу поезије XVI века са подручја Дубровника. Поменути научници су у стиховима песника тражили чакавизме и на основу тога дубровачки говор сматрали чакавским. Међутим, Решетарова истраживања показала су откуда чакавизми у дубровачкој поезији. Песници су се угледали на далматинске писце који су писали чакавским наречјем и опонашили их, тако да је чакавица била само песнички манир. Језик у прози, чак и истих аутора који су писали и поезију, био је штокавско-јекавски, а не чакавско-икавски. Расправа се нарочито распламсала када су откривена два ћирилска штокавско-јекавска прозна споменика: Дубровачки зборник и Лајпцишки лекционар. Сматрало се да се ћирилица у Дубровнику користила само при комуникацији са Србијом, међутим, ови споменици нису писани за то. Јагић је доследно остао при свом мишљењу како је Дубровник чакавски, потпуно игноришући чињеницу да је на последњој страни Зборника написано: „У Дубровнику би исписано овај либроˮ, а на страни 89б жели се срећа „овомуј нашему граду Дубровникуˮ. Дакле, Зборник је писао становник Дубровника.
За Решетара је права слика дубровачког језика онај језик који се налази у прозним делима, а не у поезији, јер песници су писали онако како нису говорили.

Решетар је штокавски, што се тиче Дубровника штокавско-јекавски, сматрао и називао српским. Каније, водећи се тадашњим идејама, као и идејама свог таста В. Јагића, почео је говорити о српском и хрватском јединству. Међутим, у својој приступној академској беседи за редовног члана САНУ 16. фебруара 1940. године, под називом Настарији дубровачки говор, Решетар износи свој кључни и коначни став по питању дубровачког говора. Није био у могућности да је прочита, па ју је прочитао Александар Белић. Најважнији део беседе јесте у последњем пасусу и он гласи овако: „Из те објективне констатацијеˮ (односи се на то да се у Дубровнику никад није говорило чакавски) „ја сада не изводим никаквих даљих закључака, јер су мени Срби и Хрвати један народ под два имена, па ја зато нећу никако рећи да се у Дубровнику није говорило хрватски него српски, али кому су Срби и Хрвати два народа, тај ће морати признати да је Дубровник по језику увијек био српски.ˮ

29341663_833124626879962_107978720_n

Овај последњи пасус је 1952. године када је његова беседа објављена у Гласу Српске академије наука и уметности изостављен. Не зна се од кога и како. Оно што се зна јесте да се на полеђини Решетаровог рукописа приступне беседе на самом дну налази текст исписан другачијим рукописом: „Ја не идем даље од тог научног резултата, а нећу никако да улазим у, на жалост, обновљени спор о српству и хрватству Дубровника, јер су мени Срби и Хрвати један народ под два имена, па ми је зато Дубровник и српски и хрватски. Али ко дијели српско од хрватског мора признати да је Дубровник по језику увијек био српски.ˮ

29345741_833124633546628_1397987741_n

А касније је дописано: „Ово је написао др. Александар Белић, али ни његов ни Решетаров закључак не налазе се у отштампаном тексту ове расправе.ˮ

То се може узети као почетак каснијег односа Срба и Хрвата према Дубровнику. Деценију, две након Другог светског рата се Дубровник са својом историјом, културом, књижевношћу и језиком све више удаљава од српског и Србије. Не само да га Хрвати присвајају, већ га Срби одбијају. У Хрватској се дубровачка књижевност изучава као хрватска, док се у Србији полако избацује из корпуса српске књижевности. Дело Преглед српске књижевности Павла Поповића подељено је на стару, народну и дубровачку књижевност. Затим је П. Поповић 1913. године у предговору другом издању нагласио да се „дубровачка књижевност може назвати српском бар онако исто као и хрватскомˮ. То је била жртва за југословенство. Мило Ломпар је поводом овога изјавио: „Ово је важан моменат, јер он показује како у српској јавној свести отпочиње процес потискивања личног српског становишта у корист општег југословенског становишта упркос бројним личним недоумицама у вези са историјским кретањем.ˮ

Данас се на Филолошком факултету у Београду књижевност Дубровника на Катедри за српску књижевност са јужнословенским књижевностима изучава под називом Поетика књижевности ренесансе и барока и  Историја књижевности ренесансе и барока. На Филозофском факултету у Загребу иста ова књижевност проучава се под називом Старија хрватска књижевност, а колико јој пажње посвећују у својој култури сведоче нам ове фотографије из Дубровника:

Споменик Марину Држићу

Споменик Марину Држићу

Споменик Ивану Гундулићу откривен 1893. године, за чије подизање је стизао прилог из Београда, о чему су писале Новине српске 19. септембра 1892. године

Споменик Ивану Гундулићу откривен 1893. године, а за његово подизање је стизао прилог из Београда, о чему су писале Новине српске 19. септембра 1892. године

Новчаница од 50 куна

Новчаница од 50 куна

Једна од улица у Дубровнику носи назив по Динку Златарићу

Једна од улица у Дубровнику носи назив по Динку Златарићу

ПИШЕ: Анка Стојановић, Филолошки факултет Универзитета у Београду

ЛИТЕРАТУРА: Јелица Стојановић, Пут српског језика и писма, Српска књижевна задруга, Београд, 2016.

29852639_10211235582712973_473474949_n

 

 

 

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

.........
Претходни чланак

У ПОЧЕТКУ БЕШЕ РЕЧ

knez pavle1
Наредни чланак

ДИПЛОМАТИЈА КНЕЗА ПАВЛА КАРАЂОРЂЕВИЋА