Dositej je još u Čakovu zavoleo knjigu i duge časove besanih noći, uz treperavu svetlost lojane sveće, provodio u čitanju katihizisa, jevanđelja, prologa i žitija svetih otaca. U Hopovu, u kojem je bio pune tri godine, iščitao je sve knjige do kojih je mogao doći i koje su ga, iz manastirske knjižnice, jamačno mogle interesovati. Ubrzo, zatim, već zasićen otužnom moralističkom literaturom i sholastičkim mudrovanjem, očima uperenim van manastirskih zidina, pošao je, „duhom za kruhom”, u potragu za novim istinama života koje su mu se, čini se ne bez uzroka, odmah ukazale u punom košmarnom intenzitetu. Odlazeći iz kaluđerske smirenosti u vrtlog svakodnevice i, istovremeno, polazeći na večno putovanje s kraja na kraj naših zemalja i prebivališta čak vrlo udaljenih naroda, sa krševitog i stalno žednog kamena Dalmacije u zabiti Šklov, na primer, Dositej je u prvih 20 godina svojih stranstvovanja upoznao mnoge kulturne centre prosvećenog sveta ‒ Smirnu, ostrvo Hios, Carigrad i priobalna mesta na Crnomorskom primorju, s jedne strane, i Beč, Modru, Bratislavu, Trst, Veneciju, Bolonju, Firencu, Feraru, Pizu, Livorno, Lajpcig, Hale, Pariz i London, kao krunu i vrhunac svega što je dotad video, s druge strane. U mnogim od tih gradova posećivao je, kad je mogao, pozorišne, operske i baletske predstave, navraćao u raskošne muzeje i bogate biblioteke i divio se, iz početka nenaviknut na slične prizore, cvetnim baštama i kao pod konac urađenim parkovima. Svuda, gde god mu se prilika pružila, gledao je kako srećniji od njegovog naroda žive i svakim danom sve više, dublje i iskrenije želeo i sâm tako živeti.

Čitav život, dug toliko decenija, Dositej je proveo u prikupljanju svoje biblioteke. Intelektualac po prevashodstvu, obdaren mnogostranim vrlinama i talentom, valjda onim najređim, da lako prima i mnogo daje, poliglot i erudit, i pisac, uostalom, od krvi i istančanog, senzibilnog nerva, on je još od prvih dana svog književnog rada, pa onda dugih 40 i nešto više godina, spoznavao nužnost posedovanja sa znanjem i ukusom odabranih knjiga i već prema mogućnostima, materijalnim i duhovnim, punio police tog jedino stvarnog imetka. U prvom periodu svojih stranstvovanja, upućen na helenizirani istok, dolazio je do knjigâ i rukopisâ uglavnom na grčkom i latinskom jeziku, ali je u kasnijim godinama, posle svih životnih iskustava punio svoju biblioteku i knjigama sa drugih izvorišta, pisanih na ruskom, francuskom, italijanskom i nemačkom jeziku. Za vreme šestomesečnog bavljenja u Engleskoj, najzad, pošto je neshvatljivom brzinom i neopisivom lakoćom savladao jezik dotad mu nepoznatog naroda, Dositej je nabavio i izvestan broj knjiga štampanih na engleskom jeziku. Tako je, kako sam kaže, napravio „malu englesku biblioteku”.

U drugom delu autobiografije Život i priključenija, u poglavlju u kojem je ostavio dragocene zapise o svom boravku na Britanskim ostrvima, Dositej je pored drugih naveo i tu pojedinost da je od nekolicine engleskih prijatelja, s kojima je ostvario neposredne odnose, povremeno dobijao skupocene knjige na dar. Tako je, na primer, od lekara Guljelma (Viljema) Fordajsa, jednog od dvadesetpetorice sinova bogatog trgovca i predsednika opštine u Aberdinu Džordža Fordajsa primio veći broj „knjiga lepih”, dok je od dvojice „mladih gospodina” Henrika Tornbola i Guljelma Valiota dobio takođe nekoliko „preizrjadnih knjiga”.[1]

Borivoje Marinković

IZVOR: Marinković 2008: Borivoje Marinković, Tragom Dositeja Obradovića, Beograd: „Službeni glasnik”, str. 109‒110.

[1] D. Obradović, Sabrana dela I, 1811‒1961, Beograd, 1961, 269‒270.