АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивостиЉуди

ДАРИНКА ПЕТРОВИЋ – ГЛАМУРОЗНА ЦРНОГОРСКА КЊЕГИЊА

Прва црногорска књегиња Даринка Квекић рођена је 1838. године у Трсту, у богатој српској трговачкој породици. Даринкин отац Марко Квекић, пореклом из Херцег Новог, у Трст се доселио 1820. године. Способан и предузимљив, стекао је велико богатство. Уносан посао и добар инстикт за вођење финансија учинили су да посатане један од најбогатијих тршћанских Срба. Био је бродовласник, велетрговац, акционар великих осигуравајућих друштава. Марко је био ожењен горфицом Јелисаветом Катарином Мирковић и поред Даринке имао је синове Јована и Николу и кћерку Аделаиду.

Даринка је с браћом и сестром расла у изобиљу. Родитељи су се трудили да им пруже најбоље образовање и усаде им аристократске манире. За удају својих кћери имућни Квекић је обезбедио велики мираз. Аделаида је упловила у бачне воде с римским грофом и сенатором Јонских острва, племићем Камилом, 1852. године, док се за младу Даринку још чекало да се појави одговарајући младожења. Две године касније у породичном дому њену руку испросиће први световни владар Црне Горе – књаз Данило Петровић Његош.

Данило Петровић

Данило Петровић

Кнез уместо епископа

Данило Петровић рођен  је 1826. године у Његушима, а стао је на чело Црне Горе 1851, после смрти свога стрица и једног од највећих песничких генија Петра II Петровића Његоша. Даниловим доласком на црногорски престо прекинута је традиција теократске власти – владичанства и проглашена је наследна кнежевина. Тако је коначно у Црној Гори световна власт одвојена од духовне, а за првог световног владара, вољом скупштине и уз пристанак руског цара Николаја I проглашен је Данило Петровић Његош. „Прво: Црногорска држава бива мирскани постаје насљедствено Књажевство. Второ; на владање Црне Горе бива зван и потвђен као књаз Свијетли Господар Данилˮ, била је одлука црногорске скупштине.

Најскупљи прстен

Млади црногорски кнез је бирао невесту. Познато је да је желео да се ожени принцезом Клеопатром Карађорђевић, кћерком српског кнеза Александра Карађорђевића, и тај брак требао је да зближи две велике династије и да обезбеди извесне политичке користи, али до њега није дошло због одуговлачења на српском двору. Постојали су и планови за брак са богатом миражџијком, кћерком бечког банкара, барона Сине, али су они завршени само на речима. Док је кнез боравио у Трсту, у октобру 1854. године, на вечери код угледног Србина Спира Гопчевића, имућног трговца родом из Боке, заљубио се у лепу кћер Марка Квекића.

Даринка је била привлачна девојка, изузетно интелигентна и префињена. Говорила је четири језика поред матерњег – италијански, латински, руски и француски. Њен отац је тесно сарађивао са Црном Гором, обављајући за ову малу државу многе трговачке и банкарске послове. Посредовао је у исплати руске помоћи Црној Гори, набављао жито и кукуруз и прикупљао помоћ за поправку Цетињског манастира.

Већ следећег дана кнез је купио најлепши и најскупљи прстен који се тада могао наћи у Трсту и отишао у дом Квекића да испроси руку младе Даринке. Њен отац, поносан што ће му кћер постати књегиња, драге воље дао је пристанак, па је уговорено да се венчање обави 24. јануара 1855. године (12. јануара по старом календару) на Цетињу. После прошевине кнез је закључио: „Све је на овом свијету суђење, а особито венчање. Ја сам хтио као Књаз да Књажеву шћер вијенчам, па не би ми суђено. Али је вазда боље вијенчати виђену, но чувену ђевојку. Није благо ни сребро ни злато, но је благо што је коме драго!ˮ, записао је кнежев савременик Вук Врчевић.

Пут од Трста до Цетиња

Неколико дана пред венчање кнез је послао у Трст делегацију угледних Црногораца да из дома Квекића узму невесту и доведу је у Црну Гору. Паробродом Кибек у Трст су стигли: председник сената Ђорђе Петровић, потпредседник Стево Петровић, сенатори Михајло Пасарић, Туро Пламенац, Филип Вујовић, Иво Радоњић и кнежев ађутант Данило Бјеладиновић. Истог дана после свечаног ручка седамнаестогодишња млада је напустила породичну кућу и кренула пут Цетиња у свој нови дом. Поред црногорске свите, с младом су кренули њена и мајка, брат и зет, а у Далмацији им се придрижио и задарски епископ Кнежевић. Будућа црногорска књегиња стигла је с пратњом у Котор 23. јануара и тамо је, како је било договорено, преноћила у кући Бјеладиновића, да би потом следећег јутра наставили пут ка црногорској престоници. У Котору је младу чекало 240 свечано обучених окићених сватова и војна музика Петнаестог стрељачког батаљона. Када је млада приденула златом везену пантљику на заставу, загрмеле су пушке и пиштољи и свечана поворка је кренула. Невеста је јахала на свечано окићеном белом коњу којег јој је младожења послао. Пред сватовима је наступао Бјеладиновић, а иза њих невеста са заставом, са кнежевим сродницима. Коња су водила два младића, а још четворица носила цвеће. Пробијали су се кроз велики снег.

Када су кнежеви стричеви питали младожењу како ће се обавити венчање у јеку зиме и по великом снегу, он је дао шаљив одговор: „Ја то знам као и ви, али ви не знате што ја знам и мислим, но да ви кажем (насмеја се), како је рекао покојни Владика у Горском вијенцу: –После туче ведрије је небо. После муке напола је туге. Ада и моја млада Књегиња Даринка кад први пут у њеном животу види ова брда и планине окићене снијегом, и кад премре од зиме на коњу од Котора до Цетиња, веселије ће очекиват да јој сване Ђурђевдан: кад се гора изођене листом, а ливаде травом ђетељином.ˮ

Црногорци кличу и пуцају

Црногорски народ читавим путем клицајући је поздрављао своју будућу владарку и сватове, пуцао, певао и наздрављао. Свечану сватовску поворку на Цетињу дочекало је око 4.000 људи из свих делова Црне Горе. Кажу да је кнез, знајући колико његова вереница воли француски језик, дочекао питањем на француском:

 – Avezvous froid?  (Је ли вам зима?) Она му је уз осмех одговорила:

E quand vatil chaud dans votre Montenegro! (Е, кад је вруће у вашој Црној Гори!)

У 16 сати истог дана, 24. јануара, младенце је вечао епископ Стефан Кнежевић. Кум на венчању је био барон Лазар Мамула, заступник цара Фрање Јосифа и далматински намесник, коме се посебно допало што је кнез на венчању поред црногорског и руског носио и аустријски орден, Велики крст гвоздене круне. На свечаној гозби после венчања, млада је била на челу трпезе, а поред ње су седели барон Мамула и епископ. Велико свадбено славље уз топовску и пушчану паљбу и бацање ватромета трајало је два дана.

Неспутано у промене

Дошавши на скромни црногорски двор, млада Даринка нашла се у једном сасвим новом окружењу и суочила се с потпуно другачијим животом и навикама од оних уз које је одрастала. И њена нарав и природа такође се нису уклапали у традиционалне црногорске оквире. Није била од оновремених црногорских жена које би се прилагодиле датим условима и увреженим патријархалним принципима. Напротив, била је смела, енергична и велики ентузијаста. Толико је била динамична да је, чим је стигла на двор, одмах почела са многим променама. Имала је јако префињен укус и држање и веома се разумела у моду. Стигавши из једног другачијег климатског, али и друштвеног поднебља, из великог града са европском традицијом, донела је дух модерног у малену црногорску престоницу, опкољену кршевитим брдима и планинама.

Уређивање Биљарде

Резиденција кнеза Данила и његове младе супруге била је Биљарда, коју је 1838. године саградио Петар II и коју су Црногорци тако прозвали по билијару који је велики песник донео из Европе. Биљарда је била издужена камена зграда од приземља и једног спрата, покривена оловом и опасана високим каменим зидом. Намештај у њој је био врло једноставан и оскудан, тако да је најпре књегиња Даринка почела од унутрашњег уређења резиденције. Дворске просторије опремила је модерним стилским намештајем, зидове пресвукла тапетама, купила луксузно посуђе и по узору на европску елиту увела је камалијере – дворску упарађену послугу, европски јеловник и многе друге модерне обичаје.

Церемонија и елеганција

Старом црногорском двору на маленом Цетињу, које је тада имало свега тридесетак кућа, дала је нови отмен изглед. Имала је јак утицај на супруга, па је он радо испуњавао њене жеље. Наредила да се Табија, кула изнад Цетињског манастира на коју су Црногорци качили посечене турске главе, претвори у седник за кафу и чај. Одгајана у аристократском духу, претерану пажњу је посвећивала дворском церемонијалу и елеганцији. Све чешће је с кнезом разговарала на француском, тако да је и он уз супругу полиготу савладао тај, али и руски језик. Често је организовала забаве на којима су свирани модерни валцери и служене разноврсне ђаконије и скупа пића. Талентована књегиња седала је за клавир и свирала задивљеним гостима. Забележено је да је први кишобран у Црну Гору донела управо књегиња Даринка. Летописац је 1857. године записао да се „сестре и невјеста кнеза Данила шетају лумбрелином, као машкареˮ.

Политички утицај на супруга

Амбициозна господарица Црне Горе имала је снажан утицај на свог супруга и када су били у питању његови политички послови и владалачке дужности. Умела је да мужу јасно наметне своје политичке ставове, а и он сам, верујући да му супруга има такта за дипломатију, повлађивао јој је и радио по њеној вољи. Књегиња је била франкофилски оријентисана, иако је Црна Гора традиционално била окренута Русији. Због уплитања у спољну политику неретко је била на мети руске дипломатије.

Удварање платили главом

Млада књегиња, наочита и широко образована, шармирала је и интригирала мушкарце с којима се сусретала. Било је нечега и кокетног и провокативног у њеној природи, због чега је Зеко Мали, црногорски кнез којег су тако звали због зеленкастих очију и омањег раста, тешко обуздавао испаде љубоморе. Са свим потенцијалним супарницима разрачунавао се по кратком поступку, лишавајући их живота. Између осталих, главом је платио и кнежев блиски пријатељ Саво Ђурашковић, за кога се сумњало да је био у вези са књегињом. Кнез је био строг, напрасит и осветољубив, а књегиња темпераментна, уображена и сујетна.

Атентат из освете

Тринаестог августа 1860, док је „пратио супругу на бањањеˮ у Котору, извршен је атентат на црногорског кнеза. Имао је 34 године, а књегиња Даринка постала је удовица у својој 22 години. Атентат је извршио Тодор Кадић да би се кнезу осветио за недолично понашање и срамоту коју је нанео његовој сестри Даници, приликом једног славља код манастира Острог 1854. године. Тодорова сестра била је удата за попа Пунишу Павићевића. Атентат на кнеза Данила није било ништа друго него лична освета једног дубоко увређеног, обесправљеног и пониженог човека, закључак је историчара и новинара Андрије Лаиновића.

Расипништво

Кназ Данило и књагиња Даринка имали су једну кћер Олгу, рођену 1859, годину дана пре убиства свог оца. За новог црногорског кнеза изабран је син Даниловог брата Мирка, Никола Петровић, за чије ће владавине Црна Гора прерасти у краљевину. Удовица кнеза Данила се у време рата с Турском 1862. године вратила на Цетиње. Како је прилично допринела устоличењу кнеза Николе, он јој је био веома захвалан и трудио се да удовољи свим њеним нескромним жељама и незаситим прохтевима. Њена скупа одећа и честа путовања по Европи финансирали су из скромне црногорске државне касе. Пожелела је да се за њу и њену кћи изгради специјална државна палата преко пута Биљарде. Према младој и скромној књегињи Милени заузела је охол и надмен став. Тек када је ова 1864. године родила своје прво дете, књегињицу Зорку, утицај старе књегиње на књаза Николу почиње да слаби и он почиње да увиђа њено расипниптво, завист и хладноћу.

Усамљена и несхваћена

Високо држање и нескромно понашање старе књегиње почело је сметати црногорским главарима, па су отворено показивали нетрпељивост према њој. Изгубивши углед и поверење својих многобројних присталица, Даринка са кћерком одлази из Црне Горе 1867. године. Владарска породица књаза Николе се исте године преселила у тек саграђену резиденцију намењену Даринки.

Данилова и Даринкина кћерка Олга Петровић (ИЗВОР:

Данилова и Даринкина кћерка Олга Петровић (ИЗВОР: https://www.findagrave.com/memorial/8702174)

Остатак живота провела је са својом ћерком Олгом, која се никад није удавала. Умрла је у Венецији 1892. године. Олга је умрла четири године касније.

Књаз Данило Петровић, његова супруга Даринка и кћи Олга сахрањени су у Цетињском манастиру.

АУТОР: Марија Делић

ИЗВОР: Istorija revija, Eccoprint d. o. o., Beograd, 2012.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

30127731_1217073948429970_3259433558448458187_n
Претходни чланак

МИСАО ДАНА

Vanja-Udovicic
Наредни чланак

Рођен је ватерполиста Вања Удовичић