Za ime ovog etnosa koji je od kraja 18. i kroz 19. vek imao uticaja na stvaranje građanskog društva vezane su mnoge enigme, pa čak i predrasude i politički interesi, prvenstveno oko njihovog porekla i imena, u čemu je najviše sudelovao nemački etnograf Gustav Vajgand. On ih je nazvao Aromunima, aludirajući na njihovu vezu sa savremenim Rumunima, ali ipak treba imati na umu da je Vajganda upravo Rumunija i angažovala da dokaže postojanje veze Cincara i Rumuna.

O samom poreklu ovog naroda postoji mnogo teorija: smatra se da su potomci paleobalkanskih Pelazga, a najnovija antropološko-arheološka istraživanja zastupaju mišljenje da su u stvari mešavina Pelazga i indo-evropskih doseljenika na Balkan. Druga teorija ih dovodi u vezu sa romanizovanim Tračanima i Ilirima, a najzastupljenija teorija je da vode poreklo od romanizovanih Helena, te su Cincari zapravo Grci. Teritorija koju je naseljavao ovaj etnicitet nalazila se na granicama Grčke, Albanije i Makedonije i zvala se Jelada.

U poznovizantijskom i postvizantijskom periodu nazivani su, u zavisnosti od kraja u kome su bili naseljeni, Romanovlasima i Grekovlasima, no kako god bilo i kojim god imenom nazivani, Cincari su i nakon propasti Vizantije 1453. godine čuvali grčki duh i osećali snažnu vezu sa slavnom grčkom prošlošću. Ovakvo osećanje ubrzalo je greciziranje Cincara tokom 16. stoleća, a proces je motivisala i želja za dobijanjem trgovačkih privilegija u carstvu Sulejmana Veličanstvenog. Značajnu ulogu u procesu aslimilacije imala je i crkva, koja je posredstvom iste vere kod Cincara učvršćivala uverenje o zajedničkoj prošlosti.

Centar cincarske kulture bio je grad Moskopolje, u kom su se nalazile grčke crkve i škole. Grad je stradao od Turaka, budući da su materijalno pomagali ustanke na Peloponezu 1769. i 1788.

Tursko nasilje utiče na raseljavanje Grko-cincara, od kojih se dobar deo obreo na teritoriji Habzburške monarhije. Kao dobri i sposobni trgovci, zanatlije i neimari, Cincari su akumulirali veliki kapital, pa bilo da su prihvatani ili osporvani u novim sredinama, sva vrata su im bila otvorena, jer se u kriznim periodima računalo na njihov kapital i umešnost u zanatstvu i trgovini.

U Petrovaradinskom šancu Cincari su se pojavili posle dva austro-turska rata 1716–1718. i 1737–1739, tačnije posle Požarevačkog mira i pada Beograda u turske ruke. U to vreme položaj stanovništva u ugarskom delu monarhije bio je težak zbog dvojne vlasti: vojne, graničarske i komorske u županijama. Situaciju je dodatno otežavala odluka iz 1741. o razvojačenju Potiske, Pomoriške i Podunavske vojne granice. Razočarani u bečki dvor, graničari zajedno sa trgovcima Petrovaradinskog šanca mole caricu Mariju Tereziju 1743. da im dozvoli samoupravu kako ne bi postali ugarski kmetovi. Pogođen finansijskom krizom posle rata za Austrijsko nasleđe, Beč 1. februara 1748. uz otkup izdaje povelju kojom je Petrovaradinski šanac postao slobodan kraljevski grad, pa je samim tim postao još privlačniji za cincarske trgovce i zanatlije. No i pored činjenice da je Petrovaradinski šanac bio slobodan grad, položaj Cincara nije bio lak, uprkos bogatstvu koje im je omogućavalo da odmah otpočnu poslove. Naime,18. tačka Privilegije iz 1748. propisivala im je da ne mogu postati građani, pa sa tim u vezi nisu mogli da otvaraju zanatlijske i trgovačke radnje niti kupuju nekretnine. Međutim, po prirodi umešni i dovitljivi, Cincari su našli načina da se snađu u novonastaloj situaciji. Postajući imućni, iskoristili su finansijsku iscrpljenost Novog Sada zbog otkupa elibertacije i uspeli da dokažu da će svoj kapital uložiti u opšte dobro grada i gradsku blagajnu. Druga polovina 18. veka dočekala je Habzburšku monarhiju iscrpljenu novim ratovima, odnosno Sedmogodišnjim ratom (1753–1760) i ratom sa Turskom (1758–1791). Zbog toga austrijske vlasti, u cilju oporavka državnih finansija, nastoje da privuku Cincare u što većem broju i omoguće im sticanje građanskog statusa, sprovodeći niz mera kako bi se sprečio odliv kapitala, a samo jedna u nizu tih mera bilo je primoravanje Cincara da se odreknu turskog podanstva.

Prepis povelje o elibertaciji carice Marije Terezije

Cincari su se u novim krajevima posrbili i ojačali srpsku trgovačku čaršiju. Asimilacija kod Srba nije tekla nasilnim putem, već je kao i u slučaju greciziranja bila potpomognuta zajedničkom konfesijom, školama i bračnim vezama. Između ostalog, asimilacija je usledila i zbog nepostojanja zajedničkog političkog života, pisma i države, pa su stoga Cincari veoma lako prihvatali onu narodnost u čijem su okrilju mogli materijalno da napreduju i žive bezbedno. Cincari su svoju naklonost srpskom narodu pokazali obilatom pomoći pri osivanju Karlovačke gimnazije 1791. i Velike srpske pravoslavne gimnazije, današnje gimanzije Jovan Jovanović Zmaj 1810. Nisu svi bili naklonjeni cincarskom posrbljavanju. Tome su se naročito suprotstavljali direktor grčke škole Georgije Beljanski i trgovac Marko Servijski, tražeći za Cincare odvojenu crkvu i školu. Inicijativu za osamostaljenje pokrenuo je Đorđe Čakra 1793. nakon što je Temišvarski sabor odbio neke njegove zahteve. Odvajanje crkve i škole donelo je dozu netrpeljivosti u srpsko-cincarske odnose, ali to nije bio jedini razlog. Ova netrpeljivost je podgrevana i konkurencijom u trgovini i zanatstvu, ali su ovi antagonizmi počeli da se stišavaju krajem 19. veka.

Nestajanju Cincara počelo je da doprinosi trgovanje po Evropi i Aziji, što je štetilo očuvanju jezika, a na gubljenje njihovog imena dodatno su uticali i Balkanski ratovi, ali o tome da nisu sasvim nestali svedoči popis iz 2011. prema kome u republici Srbiji danas živi 243 Cincara.

O istoriji Cincara govorio je veliki srpski književnik Borislav Pekić u svome sedmoknjižju Zlatno runo, kroz priču cincarske porodice Njago, sažimajući celokupni život ovog naroda na istoriju jedne porodice.

Piše: Msr Aleksandra Šuković

Izvori:

Leposava Kljaić, Zaslužni novosadski Grko-cincari s kraja 18. i u 19. veku, Novi Sad, 1998.

Fotografije:

Moskopolje, gravura iz 1740. http://www.monumentaserbica.com/gradovi/epskigradovi/gradout.php?ic=MOSKOPOLJE

Prepis povelje o elibertaciji carice Marije Terezije  http://digitalizacija.ns.rs/lat/prepis-povelje-carice-marije-terezije-o-elibertaciji-novog-sada/fotografije