Зашто се каже С КОЦА И КОНОПЦА
У једној народној песми, коју је забележио Вук Караџић, стоје, поред осталих, и ови стихови:
Покупили злице и зликовце,
Буљумбаше с коца и конопца,
Те их рани сиротиња раја.
И у једном делу публицисте Родољуба Чолаковића налази се овакав пример:
У устанак се убацише некакви пробисвијети без рода и имена, чифути, балије, шокци одбијегли робијаши, људи с коца и конопца.
Тако и у правним списима Валтазара Богишића налазимо:
Скупљало се међу њих људи са сваке стране… Што но ријеч с коца и конопца.
Ови примери, и други наведени у Речнику САНУ, као и они забележени у свакодневном говору, сведоче да је фразем с коца и конопца у нас веома чест и да се употребљава у разним функционалним стиловима. Његово значење исцрпно је објашњено у Речнику САНУ, под речју колац:
„с коца и (с) конопца (сакупити, прикупити и сл.) кад хоће да се каже да је нешто (обично какав круг, група људи) састављено, прикупљено са свих страна, без избора и критеријума, од свакакве, најгоре врсте.”
Примери које смо навели потврђују овакво тумачење. Остаје, међутим, да се поближе објасни како је настао сâм тај израз. Ко су те злице и зликовци сабрани с коца и конопца?
То су они који су због разних злодела осуђени на смрт набијањем на колац, што је у нас био обичај све до средине деветнаестог столећа, посебно за време турске владавине, или смрт вешањем (конопцем). За њих се, јер су побегли с вешала или избегли набијање на колац, каже да су с коца и (с) конопца. Отуда је у овом изразу нагласак на окупљању злих и покварених људи, оних, дакле, који се не либе никаквих злочина.
У вези с набијањем на колац (које је најпластичније описао Иво Андрић у роману На Дрини ћуприја) и вешањем помоћу конопца, као најтежим казнама за злочинства, постоје у нас и други сликовити изрази, као што су: омастити колац („бити набијен на колац”), омастити конопац („бити обешен”), сукати (коме) конопац („припремати некоме смрт”), гонити коцем и конопцем („немилосрдно кажњавати”) итд.
Милан Шипка
Извор: Шипка 72013: Милан Шипка, Зашто се каже, Нови Сад: „Прометеј”, 151–153.